Stražilovo

456

СТРАЖИЛОВО

БР. 21).

знање не помогне, онда је „васује" сав труд) за једну књигу, а та је књига „Нсторјл Слдкепо-оодглрСК01 "1> 11л(И)ДЛ п ^т. г, Рднуд 1сторЈс II ШМСПХЋ нсторјусСКИХТ. КМИГЂ СОСТДВЛСИД II нростмм д^мкомт. спнсдпд /_д смнокс отсуссткд (\'0'Дндс1Смћ Несконнусмт. кг. 1»\' днмг. грддт. 181!. Једно, ваљда прво издање те књиге изашло је год. 1801. у Будиму и посвећено је „поутснородномт. Господдру Л« ЛНДС110 1 |!!Дће«НУ8, К8Н1|Н Пештднскомт. ; друго једно издање, не знам од које године, јер насловни лист ексемплара, који сам имао у рукама, био је истргнут, посвећено је иоутенород. Госноддрк Ннкоддго Усрноскиук, К«Ш|8 Нодгдрском«, а оно преднапоменуто издање од г. 1811. би посвећено: „снмт. Кддгоноутенороднммт. Господдрсомт. (/гефдн« Стсну «. к »Н1|8 Ссгеднискомт. н Хрјстофор« КогДДННУК М'|ДТОКНУК, К8П1|8 СдрдеКСК0М8. У предговору каже поменути списатељ, да се он „нд прсддожснје никнхт. Кодгдрскнхт. Г., дд вм |д Нстормо Кодгдрјс просто спнсдо," само ,.^д жедднјш нјокомт. доклесоткорнтн" дела тога подухватио и у совргаенство привео. Каже даље, да је у тој славеноболгарској историји понајвише употребљавао историју г. Гајића и Стрижера, „нонеже су слдкнђншТн н ндпшнрше ндус проунхт. пнсдлн с\' о Сддкдиехт,. " Још вели : и ^ндмт., дд мпогнмд поколпо вмтн неће, уго с нросто, д не слдклнскн спнсдиид. Но такови треба да размисле, „кдконммт. средсткомт. скоршс ко про свт.1|1енј|о долдуп се. И на послетку пита он: „Тко е отт, Колгдрт, досддт, ^ндо, одкудт, су онн ирон/Јмнлн ? н тко км икддт, н помнелјо, дд су они слдвне крдле н 1миердторе нмдлн, н дд е нмд нјоко кддгодт, у скиту слдкно н иснрјдтслмд стрдшно кмло? Но оставимо Несковића нека прича и казује Болгарима просто српским језипом, ко су и од кога су рода они и како им се прародитељ звао и какве су славе у свету а непријатељима страшне императоре имали Болгари, јер с њима покрај свеколике славе и страхоте њихове, ми никаква посла немамо. Нас се цигло и једино тиче онај други почтенородни господар и купац Сарајевски но имену „Хрктофорт. Когддшт. У јДТОВНУ1," и занима нас та околност, што је Историја славено -болгарскаго народа и њему посвећена била. Но г. Ч. Мијатовић знаће из својих старих породичних листова и белега, да ли му је тај Христофор дед био и зашто је тај дед његов два презимена носио и каквим се белегом он служио? Још бих те дуго питати и запиткивати могао, Србине брате и српски сине, но нећу, а да хоћу, могао би те још запитати, ко ти откри и пре Новаковића твога приопшти „Житче и жизнг, прЉподобнне матере наше Петки, с тропаром и кондаком" и „Житје кнлза Стрегана" и „Слово Кгрила Славенца Солунскаго, фиософа Бугарскаго" и „Писмо

от Папе Инокентхл Душану Стефану царго" и „натп ис из манастира Андрејаша сина Букашина краља" (в. Гласник, књ. 8. од стр. 131.—148.) и „Писмо патријарха Калиста, писано године од Адама 68601352." и поткештднше" Грачаничког иатријарха Јефимија »^рјднннд" на нисмо патријарха Калиста, но заповести цара и патријарха српског написано и послано, као што мисли г. Панта Срећковић, исте 1352. године; и најпосле „Писмо кнеза Лазара Богумилу у Скопље пред Косовском битком (види и прочитај та писма у књизи Пантиној: Краљ Вукашин убио цара Уроша. Београд 1881., од стр. 25. до 34.)? и могао би на то одговорити, да је сва та житија и писма и слова и натписе открио и саопгатио од чести непосредно а од чести преко Пантиних руку Бугарин Јордан Хаџи-Константинов срнском ученом свету, но као гато рекох, бага нећу и нећу да те даље питам, јер и ако се каже, да је много лакше питати и заниткивати, то су мене и сама силна та питања тако уморила и тагсо сам сустао питајући и запиткујући тебе, брате мој Србине и српски сипе, да морам потражити одиха и одмора у лакој али класичкој нашој појезији а наиме у најврснијој појеми славнога нашега Ивана Гундулића, родом Дубровчанина, која се почиње са ах! „Ах, чјем еи се захвалила „Таигга љу цка охолаети ! „Све што више стереш крила, „Све ћеш иака ниже пасти. И у ком пјевању од двадесет пјевања (мање два) Гундулићевог Османа да потражим место, на које би оданути и одморити се и нове снаге за даљи подвиг прикупити и новим поуздањем оснажити се могао? И ја те — авај мени! — опет запитах, драги читаоче мој, а баш ми се нехотице отрже питање то! Зажмурићу и, где отворим, тамо ћу да почиием. С полице сам сгшнуо сгарих писаца српских и хрватских књигу IX., у којој су, деветој књизи, дјела по роду и крви српскога а по роду дубровачкога пјесника Ивана Гундулића. Срећа моја те нисам отворио ни Аријадну, ни Просерпину, ни Дубравку, ни Пјесни покорне краља Давида, ни Сузе сина разметнога, ни несму Фердинанду II., кнезу тошканскому, већ баш Османа пјевање III. а страну 312. и 313. и на овој 313. страни стадох читати и прочитавати стихове ове: Од ОрФеа овди прво Нека се у вијек иак зачиње, чу звјер, птица, ками и дрво складне и слатке Бугаркиње. Бугарии их славни остави словинскоме свом језику, дјела од славе, да у слави бугаре се у њих вику.