Stražilovo

474

СТРАЖИЛОВО

Б р . 30.

у Крајини (у турској Костајници) салети из нужде Каравлахињу Стану, и узме је за жену, на куд је то једно зло, ама ће и друго, попити ракије могла би царску арију.« — После ми тумачио, како су од те Стане сви они црни и како им је душа попити. »А томе је свему«, вели, »она крива, Бог да јој душу прости!« Прадједу Перину (очеву дједу) било је име Јован Ковљеновић. Он је имао сина Глишу, кога је из миловања увек звао Глиго. Кућу је имао у Врљици (Далмација), селу, које је тамо негдје код Спљета. У дједа била сестра, главнита дјевојка, па му је један пут отму Шокци и одведу у Поточане село. Кад он за то дочује, удари са својим укућанима у потјеру за Шокцима. Тако се побију, те у Шокаца пану тројица, а у њега двојица мртва, и отму сестру, ама се не смједоше вратити, бојећи се освете, а и са тога, што је кућа Ковљеновића у том селу једна једина Блашка била, за то пребјегну у Турску земљу (данашњу Босну); преобрну име Ковљеновића у Глигорић, (као што су их и прије њеки звали по Глиши), и зауставе се код Гламоча, у селу Врбљанима у Босни. Ту су се одржали 20 година и изађу на глас са богатства свога, но и ту се за њешто сељаци побију међу се, те се и Глишини укућани умијешају у то, па и ту двојица погину из те куће и један Гламочан Турчин. Да не изађе на зло, ударе Глишини у бјег. Утеку у село Оборце, више Доњег Вакупа, управо у Влаовце (а Оборачка општина). Ту добије Глишо сина Даку. Дако се два пут женио. Нрва му жена била Сима из куће Симе Драгићевића, његова (Симина) кћи, а друга жена Љубица из куће Вука Мазара, (Мазар зове се за то, што шуге на стоци лијечи), а по старини звао се Вукадиновић. Први је из Оборца, а други из Скопља испод ћехајића. Са првом женом Симом имао је Дако једанаестеро дјеце. Ево их по реду, по имену и но старости: Ристо, Мара, Мара, Перо, Симо, Јово, Симо, Станко, Миле, Илија, Глишо, дакле двоје женске и деветеро мушке. С другом женом Љубицом имао је Дако седмеро дјеце, и то су били: Никола, ђуро, Милица, Глишо, Илија, Станко, Мара, дакле двоје женско и петеро мушко. Свега четверо женских и четрнаест мушких.

Отац Перин Дако умрво, а жена му друга удала се у село Авдиће (опћ. Оборачка) за Цвију Пажина. Знам, да сте у радозналости. а и вријеме је већ, да вам опишем, шта је могло учинити, да Црни Перо постане гласовитим цјевачем. Ко је добро пратио живот Босанаца, могао је увидјети, да је Босанцу највећа забава у гуслама и цјесми. Мени се прилика дала, да Босанцу у срце завирим. Ја сам вам се, драги пријатељу, дрзнуо, да упознам Босанца, шта зна и шта он о другима мисли. Једном ријечи, нијесам се дрзнуо, да му тим зијана чиним, него да га дигнем и да му помогнем; за то мислим, да је та моја дрзовитост сада нризната опћим и корисним дјелом. А ријетко ће који моћи помислити, каковим трновитим иутем мора се проћи, док се хоће доћи до познавања једнога народа. Шерлије Бошњаци већ се нривикнули на Аустријанце, ама сељаку то никако не може да уђе у крв. Па такове сам среће и ја био, дошао у село (Имљане), а свијет гледа у ме као на иекакво чудо. Бољело ме то, ја Вас увјеравам; ама морадох претрпљети. Употребим тада сву вјештину и набрзо привикне се свијег на мене као на сваког Босанца. Куда ћете више, кроз два мјесеца, када ми је котарски предстојник из Јајца дошао на прегледање школе, рекао ми, да је све једно, а ја, а Имљанац. То ме је и бољело и веселило. Бољело ме за то, што сам изгубио оне фине изразе, па нијесам умио са својим претпостављеним по етикети да разговарам. Веселило ме, што сам тиме сељаку једнак био; а за тим сам највише и ишао, јер тијем се путем може доћи до познања народа и живота његова, а то вала није ствар тако лака! Многима ће то изгледати чудновато, и то онима, који немају појма о Босанским селима. А знате ли, какво је село Имљани? Лежи између Травника, Јајца и Скендер-Вакуфа, од првог 7, од другог 5, од трећег 3 сахата на коњу удаљено, на великој планини (1400 метара над морем у Трсту). Цесте нема никакове, општине никакове, сам сељак са свих страна. У таково мјесто сам упао, дакле, ја. Шта ми је остало, него да и сам будем сељак. 0 себи, а и другим сељацима Имљанцима, особито о многим њиховим ијевачима писаћу вам други нут много више, а сада ћу њешто о Пери. Ље се.)