Stražilovo

Б1\ 30.

СТРАЖИЛОВО

473

Род храбри, зашт' му с' чини, да може он. Познајте натре Сербљином Сербљин чим Је, аак свом снагом духа, сердца Сложтес, да светињу обдержите. На вас иогледа, младежи, цјели свјет! Од вас чека то Немање тиха сјен! У Средоточију народољубних м н, е н и пјева : Предан вес облцем благу Сеј наречетсја великим в Родје! Ко ползје обш,еј наша љубов нам свој Дајет пршшчан степен в величији, Не равни в неј, не равни в славје! Силоју злата, сребра не равни Да равни будем доброју велеју. Кто ни воздвигнет, Аш,е оставим себе ми сами? У оди на Ново љето 1828.: Гордостју л' паче ти Ил' невјежеством чтинг, дјетским ли нравом, что Кажди воли,т земљи ао Кругу, в нем же живет, себје В жизни имја дават? Гдје ти јест Серб? Как ти Чуј, сија словеса годјатсја „нашки" „рац"? Сице л' идетсја, Серби, К цјели: бити народом нам? Ето самосвјести народносне, каква још није свуда завладала ни послије преко по вијека. Истина је, да пјесник спомиње често вјеру

уз језик као штит народни. Али прије свега то није замјерити православноме калуђеру па владици; друго, онје онда имао пред очи српски народ у Аустрији, па изрпчно каже, да је црква и језик једино поље, на ком смијемо радити. А при свршетку, то је истина непобитна, да је православна црква најјачи опкон био, у ком се срнство сачувало. Него и ту се ијесник одмах поправља те излази на нут, којим је Доситије ударио у народном питању, нрогласивши истину: вјера се може мијењати, али род никада! Зато Мушицки у Жертвоприношенију сербском имену пјева: Мач исламизма премноге принуди Тисуће Срба вјере и народа Отрећис! Турци с' сад, не Сербљи! Је л' гдје и данас та нужда, браћо, При светој вјека просвети? Турци Ле с Почети враИат к ириродном роду свом! ХоЛел се Сербљин клонит брата Како му с ириродно име чује? Чим Мушицки раздваја вјеру од народности и допушта у једноме народу више вјера, што на срамоту нашега иараштаја и пошљедње четврти деветнаестог вијека још ми сви у границама Аустрије особито не можемо да разумијемо . . . И овијем сам у главнијем бар потезима слику великог Србина довршио. Него ајдемо дал>е. (Наставиће се.)

ЦРНИ ПЕРА, НАРОДНИ ГУСЛАР У БОСНИ. (Наставак.)

чени господине ! Замислите себи човјека ^средње величине и према томе пропорцијоналне ширине, сухоњава, јаких и великих костију, главе подоста дугуљасте на малом широком врату, ирса здравих и јаких, за тим на глави јако црне и оштре косе, црних очију са бијелим оквирима, црних обрва, а над њима чела повисока, са борама испреплетена, носа мала нропорцијонална, средње великих а јако црних бркова, уста повеликих и у њима приличио жутих ама јаких и ријетких зуба, доњих вилица доњекле испалих; збиља још и ово: од носа према устима са обје стране добро се опажа повелика бора, и по гдјегдје може се видјети и опазити остатак оспица. Замислите ли себи све то, штовани пријатељу,

онда имате праву и вЈерну слику тога првога пјевача Кара-Пере. Тај вам се Перо носи по босански: на глави фес, чиста и бијела кошуља а по њој џемадап, а на њем ферман, паса црвена од вуне, на ногама босанске чакшире од сукна, и опанци на кајиш. Кад сам га упитао један пут, за што је црн као Арап, рекао ми, да му је то у фамилији. Прииовиједао ми, да су сви његови рођаци црни а има их много и црњих од њега. »А то ти иде од моје бабе, Глишине жене«, рече ми, »јер је она била Каравлахиња, на црна као ђаво.« — »Окуд Каравлахиња твоме дједу?« — »Кад је нрва куга поморила свијет, тешко је било доћи до жене, а мој ти дјед