Stražilovo

482

НА СТРАНПУТИЦИ. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ. (Наставак.)

IX. [арија је то вече дуго чекала свог брата, да се врати из Н. Једнако је слуктила, ако би чула какав шушањ или бат ногу и зврјање кола. Али Карла нема. Седела је и шила. Руке јој споро прелазиле преко шва, а игла јој често застаје, само мисли јој лете муњевном брзином. Страх и неспокојство овладало је целим њеним бићем. Мучи је самоћа у мрачној ноћи, немир у савести и неизвесност њене будућности. Ио кад кад би испустила иглу, удубила би се у мисли, а пред очи би јој се низале свакојаке слике из њене прошлости . . . Отац јој је био егзекутор у суседном српском селу К., но она га није познала. Умрво је пре, него што се родила, а породицу је оставио за собом без игде ичега. Карло је онда био већ одрастан деран, и ишао је у грађанску школу у суседној варошици. Кад је отац умрво, позвала га је мати кући, јер о средствима за његово школовање није могло битц ни разговора. Мати његова морала је иглом да заслужује насушни хлеб за своју породицу. Међу тим Карло се није вратио кући, већ је бануо некуда у свет, и наишао је на томе путу на некаквог свог стрица у Пољској. Мати вегова мало је шта могла чути о њему, но и што се чуло, није ни најмање могло утешити брижну матер. Гласови су ти јављали о његову неваљалству сваке врсте, о пијанству, картању, варању и сличним нороцима. За то је мати сву пажњу и бригу обратила, да однегује своју кћер Марију. Марија се родила и одрасла у црној сиротињи. Живела је с матером у једној кућици, коју су под кирију узели од газда-Совре Живанова. Газда Совра био је душеван човек, па им није отказивао кирије, ни кад је нису на време платили. Извор ужитка две сиротице лежао је у прстима Маријине матере. Била је она вешта шваља. Та вештина беше јој мираз, кад се удала, а сад, по смрти мужевљевој, ужитак. Знала је лепо кројити, те су многе Српкиње сељанке долазиле к њој, да им шије аљине по моди. Кћер је своју поред све своје сиротиње лепо неговала и чисто држала. Њена лепота развијала се из дана у дан као ружин пупољак, а мати ју је гле-

дала као зеницу. Поносила се њеном лепотом. Нежила је и мазила, као да није знојем заслуживала сваки залогај. Јутром је дуго остављала своју мезимицу да спава. Ни зору није пуштала да завири у њену девојачку одају. Завесама је застирала прозоре, да се кроз њих не прикраде ни један синак зорин, какав несташни зрак, а сама је радила и за себе и за њу. И телесно и душевно нагло се развијала Марија. У њену држању огледала се отменост, која се није слагала са њиховом сиротињом. Но за то је ипак била пуна скромности, нежности и племенитости. Матер своју врло је љубила и поштовала. Радо јој је помагала у њеним пословима, па је уз њу научила и шити и кројити. Ал мати би је вазда терала од посла: „Иди ти, голубице моја, к твојим другарицама, па се забављај с њима." А Марија би отрчала преко баште својој првој другарици Даници Живановој. С њом је одрасла и биле су најбоље другарице. Она се у тој кући као у својој одомаћила, и сви је у кући волели. Даница ју је пазила као сестру, и све је онако радила, како ју је она упућивала. Маријин дух бијаше много јачи од Даничина. Живела је тако лепа швигарица безбрижно, а живот јој је био шала, као препун пехар вина, које ври, а мирис тога вина бијаше срећа и весеље. Њена лепота запела је за много плахо момачко око. И она је то слушала, ал јој то беше тако смешно, да се морала грохотом насмејати, кад би јој когод о том приповедао. Њеној матери је то опет ласкало. Била је неизмерно сујетна на своју кћер. Ал од једаред дође оно доба, које се може назвати раскршћем у човечјем животу. Срце обузме нека чежња и наиђу на њега дотле непознати осећаји, и оно као да чека кога. И Маријиним срцем овлада нека чежња и немир. Оног вечитог осмејка на њеним скрлетним уснама нестаде, а на место несташлука, који јојје изочију вирио, росиле сузе и сетни погледи. На материна питања расејано је одговарала. Дође најпосле незнани делија, о коме је њена машта толико сањала. Вио је то писар сеоски, који је скоро дошао у К. Човек млад, леп, црномањаст, жив, а из сваког ока вири му по један ђаволак. Уме да се каваљер-