Stražilovo

Бр. 31.

СТРАЖИЛОВО

483

ски држи, зна много и занимљиво говорити и приповедати све неке тако примамљиве приповетке. Једним махОм освојио је срце младе девојке. Није она питала, ко је, и какав је и одакле је, и какве је ћуди и владања (јер у првој љубави срце је прави монарх, који не тразки саветника у разуму). Но очигледном неспокојству и замишљености, која младој Марији ни мало не доликоваше, иознала је и њена мати, шта се од прилике збива у њезину срцу. Погодила је и избраника, па се бацила у бригу. Шта, зар нисар? А Марија би по њену најдубљему уверењу нристала и за солгабирова и министра, и још вишега би подичила. Уздисала је сиротица, ал својој мезимици није смела ништа споменути, да је не увреди. Једном седе њих две у соби. Мати шије, а ћерка се наслонила на руку, па тужно гледи кроз прозор. Од једном јој се сетне очи наводнише. ,,'Ги канда плачеш, дете моје?" На то питање облише Марију крупне сузе. Загрли своју матер и ишапута јој најтајнију тајну срца свог, да воли писара и да без њега не може бити сретна. И стара се да у плач. Са жељом своје кћери никако се није могла сложити, па је плакала, што јој мора стати у томе на пут. Но није требало много времена, да Марија увиди, колико је њена љубав јача и од ње саме и од љубави спрам матере. Видела је, да се неће моћи дуго опирати сили, која хоће да је сагори. Једнога дана одлети из кавеза однегована грлица. Марија одбеже с писарем у варош, а мати оста неутешна са горким сузама и мржњом и на своју рођену кћер. Али шта је у матере мржња на своје дете! То је восак, коме не треба ни пун тренутак, да се отопи под зрацима сунца оне свете љубави. Шта је знала старица, помирила се са судбином и отишла је својој деци, који се за мало опет вратише у Е. Стара је истина, да је живот најбољи учитељ. Он често поучи човека. Поучи га, да, на иример, није све злато, што се сија, но цена је за ту науку по кад кад одвећ велика, шта више залегне у њу и срећа читавог човечјег живота. Марија је била у браку врло несретна. Њен муж имађаше све страсти лепих а лакомислених људи. Његова мала плата није му никад ни долазила у руке, већ се њом подмиривали дугови његових силних веровника. На брзо после сватова унозна Марија сву тежину и опорину свакидашњег живота. Морала је заједно с матером старим својим занатом заслуживати и на

даље горку кору хлеба, којом је и свога мужа захрањивала, јер његова се ни једна крајцара у кући није иотрошила. Муж јој бекрија, пијанчи, карта се и у блуду живот нроводи. Њу мучи горко кајање са непромишљеног корака. Мати јој је била једина утеха. Хтела је и раставити се с мужем, ал јој то није мати одобрила. Говорила је! „Све ће се то на боље окренути. Он ће се поиравити, кад сазре мало." Међу тим иисар је био воћка, која врло споро и тешко зре. Кад је стара умрла, онда ни на растављкње с мужем није смела помислити Марија, јер куда ће самохрана у хладни свет. Муж је терао своје, а она је постојано трпила и себе је кривила. И ако су границе њену стрнљењу биле широке, ал блудном животу њена мужа брзо је био крај. Он се разболи и умре од сушице. Тако се она ослободи тога несретног брака. Много је претрпила за те две године, што их је као удата у К. проживела, али ни то трпљење није збрисало с ње печат необичне леиоте, који јој је у цело биће тако јако био урезан. Са стрепњом у срцу окренула се усамљена жена на све стране, да као утопљеник тражи сламку спасења. Свуда јој се мисао губила у празнини, само с једне стране указа јој се доста непоуздана котва. И она се ухватила за ту котву, ал јој је рука дрхтала. Шта је знала, морала је отићи своме брату Карлу.... У те мисли удубљена чекала је Марија свога брата, ал њега никако. Кад се ноћ већ била преполовила, легла је, а плакала је горко. Сузе су јој биле најбоље другарице, и она. је с њима заиста много и друговала. X. Што који дан, Младен је све ћутљивији, и све се већма повлачи од својих. Ни с ким готово не разговара. Његов баба избегава га, а и он њега. Кад је код куће, а често га не беше ту, понајвише се бави у стаји, а спава, преко обичаја, на пољу. Једног јутра приступи му мати готово задухана, а она топла материнска љубав озарила јој лице. „Како си сиавао, чедо моје?" „Добро." „ Јеси ли што лепо сањао ; је ли ти се у сну предсказала каква срећа?" „Није," вели Младен хладно. „За то се у сну није предсказала, штосенајави догодила. Погоди, каква ти се срећа догодила?" „Ко ће то погодити!"