Stražilovo
514
Позвали и лекара. Кад га је прегледао, вртиоје главом. Наредио је, како да живи, препоручио, да му ветре собу, и забранио је, да се у њој пуши. Кад чича Леонтија чуо за ову последњу наредбу лекареву, задену лулу за слеме и није више пупшо. После два три дана поче Младену опет тећи крв на уста. У највећој забуни отрчаше по лекара. Ни лекар је није могао задржати, док није сама стала, а много је истекло. Опет Младен мора да се држи кревета. Болест му је врло тешко падала, а то се видело по томе, што немирно лежи, и сваки час покушава да устане. Нана га нуди свачим. ал он ништа не захтева, него само ћути и зловољан је. Кад мало осетио снаге у себи, устане једнога јутра крадом, обуче се, и оде, да га нико не види, управо Марији. Није могао срцу одолети, да је још једном не види. Затекао је саму. Сва је уплакана, а на лицу јој маснице од удараца. Чим је Младен дошао, и без понуде мораде сести. „Ди је Карло? запита збуњен. Она ништа не одговори. „Ди је Карло?" понови Младен гласније. „А што то питате, Младене?" Младен је чудно погледа и ућута. „Да, што ме питате, кад вам не смем рећи?" „За што не би смели?" „Јер се бојим ..." „За што би се имали бојати, кажите", рече Младен, а њим овлада нестрпљење. „Не смем, . . . ал опет морам вам рећи. Баш вама морам рећи. Ја ћу вам и рећи, ако ви хоћете." „Хоћу, хоћу", рече Младен, а једнако је мери зачуђеним погледом. „Карло се вуче по биртевих и пијанчи и карта се. Он је неваљао човек, страшан човек. Он је варалица. И вас, Младене, вара, страшно вара .. Он није нововерац, он нема никакве вере, он није ништа. Оне новце, што сте му дали за опште потребе, све је потрошио на карте и пијанчење. Сваку ноћ иде тајно у Н. и карта се. И кућу ће вашу превести на себе и продаће је . . . Не дајте ..." Младену клону глава на руку, а Марија заћута, тек јој се груди надимљу. Понда оиет поче: „А ја нисам крива, Младене, нисам ништа крива, живота ми мога. Ја вам то пре нисам смела казати". И она поче плакати. Кад се утишала, настави: „Нисам крива ништа. Ја сам, од како сам се к њему доселила, много препатила. Гладовала сам, док је он расипао, а кад се с бекријања кући враћао, тукао ме је као робињу. Ако га у чему нисам хтела послушати, злостављао ме је и претио ми нај-
горим мукама. Како ме је само тукао, што нисам хтела ићи к вама на скупштину. А ја нисам никако могла прекорачити вашег прага. Ви имате своју закониту жену . . . како би то било мојој најмилијој другарици? Иа и гата би свет рекао? Не, ја нисам могла доћи ..." Младену се соба окретала, а дисање га је силно гушило. Чињаше му се, да овај часак не ће преживети. „Ја сам несретна исто, као и ви, Младене. Па умирите се и ви, а ја вам више не ћу ништа говорити." „Говорите само." „1Ита да вам говорим? Могу вам говорити само о томе, како ми је живот горак, као отров, и како до мога гроба има само један корак .... За мене нема места на овом свету ... Па тек кад дозна, да сам вам ово казала, јух! (И она се стресе.) Ја га не смем код куће дочекати. Ја идем . .. идем . .. Морала сам вам ово казати, јер ме је савест гризла... А ја нисам крива, што сам вас тако . . . силно волела." Марија порумени, а Младен се трже и погледа дивну жену угаслим оком, у коме се видео још последњи зрак несретне љубави Једва се држао на столици. „Сад сам вам све казала, Младене. Ал вас за то молим, да одмах идете, јер може он доћи. А ја се бојим, тако се бојим, да вам не могу казати." Младен се никако не диже. Тако му је тешко одлазити. Кроз читаву вечност слушао би музику тог гласа и слушао би разлагања њена, која му отров и миље у душу уливају. Па ваљда би се и њему отворила уста, ваљда би то његово сломљено срце још једном животом оживело! . . . Седео би ту дуго, па би дочекао и тога злочинца, кога је за тренутак омразио горе него пакао, и њега би дочекао, да га овако болан ухвати и растргне. „Идите, Младене, молим вас, идите. Садћедоћи, а ја ћу свиснути од страха." „Па нек дође." „Не, идите, идите, преклињем вас." А Младен пије могао не послушати. Устадедакле. „Па збогом!" „Збогом, Младене, вигае се можда не ћемо никад видети." Она му пружи руку, ал њему не беше доста та малена, нежна рука. Он ју страсно загрли и притиште је на болне груди своје. Она плакаше. „Збогом!" рече Младен и зграбив шегаир изиде нагло на улицу. „Збогом!" одазва се она и баци се на диван, па се горко заплака.