Stražilovo

Б р . 33.

СТРАЖИЛОВО

515

Младена је снага тако издала, да се једва до куће довукао. Одмах је легао у кревет. И кад га пређе прво узбуђење и врати му се свест, једнако му лебдила Маријина слика пред очима. Све је о н>ој мислио... „И ако се тако правда, и опет ме је варала, не може бити друкче," — то беше последња мисао, која му је горки живот још већма загорчала. XV. Младен је тешко боловао. Оно кршно тело и онај снажни дух сломљени су. Отпорна снага, која је у његовој души била тако јака, клонула је, и изгледаше, да се са делим светом помирио. Никакве жеље. никаква осећаја нисте му могли с лица прочитати. Лежи тако мирно, само га кашаљ узнемирава. И ако површина изгледаше тако тиха, ипак бијаше унутри струја, које струјаху кроз тај остатак од живота. Душа му бијаше немирна. Изгледаше му, као да се нешто топи у грудима, као да нечега нестаје, а свест му се чињаше да је сваким даном све бистрија. Чешће позове свога бабу, да седне ту уз његов кревет, па да само седи, јер не воли говорити, а и тешко му је. Чича Леонтија седи, па непомично гледи у лице свога сииа, а тешки бол просипа му несаразмерно брзо седину по коси, у којој је још мања половина сачувана од тога старачког одела. ТСад позове нану, она трчи као без душе, а рокља запиње за браве и дере се. Но она се на то и ие осврће. Једпом се спотакла сиротица преко прага иа пала на сред собе, те се старица застидила. Ако Младен пгго зажели, тражи то но свом селу. Тренуци Младенове болести чињаху јој се као године дуги. И заиста губљаше она у њима године свога живота. Жена његова Даница облеће га сваки час, као добар дух и гледи га као свога идола. На Младену се видело, да му њено присуство годи. То се најмање могло украсти њеноме оку. Она кукавица никад није осетила срџбе и гнева. Њено нрегорење знађаше само за бол. (Ох, свето женско самоирегорење!) Неверсгво Младеново силно јој је озледило и онако ојађено срце, ал у вољи никаква покрета, ни огорчења. А сад, кад је прочитала из очију Младенових кајање, и још више приврженост и љубав, сад је опет читавих ноћи влажила нодглавље врелим сузама, што је нредвиђала, да ће јој то ново сунце среће скоро заћи. Младен је често тако гледи, као да хоће да је прогута очима, па је мнран. Само се узнемири, кад зазвони на вечерње или јутрење. „Је л, Данице", питаше је чешће, „је ли отишао млади нопа у цркву?"

„Јесте, баш сад." Онда се труди да се дигне са болесничке постеље, али не може; а у себи се нада, да ће сутра моћи. „Донеси ми", вели јој онда, „нашег Живу, да га видим, је ли нарастао." Она донесе дете, а суза не може да задржи. Засузи и он, само се детенце весело смеје и маше ручицама. „Седи овде на кревет", вели јој, „лакше ми је тако." Понда љуби дете, па пољуби и своју жену. И одлахне му. Сутра дан опет пита Даницу, је ли прошао пона, и кад чује, да јесте, опет се напрегне, да устане с кревета. „А што то разбираш?" иита га жена. „Хоћу да се нричестим." „Па ми ћемо дозвати попу овамо кући." „Ја бих волео у цркви. Ал најпосле дозовите га овамо." Дође поп Милош, исповеди га, утеши и причести. Исповест је дуже трајала. За време исповести изиђе поп Милош и позове унутра родитеље и жену. „Ходите", вели, „зове вас Младен." Кад су ушли унутра, он је седео у кревету, а кад је видео своје, рекао је изнемоглим гласом: 64бо, нано ... понда није могао потресен ништа да каже, већ само узе чича-Леонтију за руку и пољуби је и ороси сузама. Пољуби и нану, а они њега сто пута у образе. Сви су плакали, и сузе су текле као из бујног потока. Са женом се само рукова. Иосле тога био је са свим спокојан, и подносио је болест мирно. Прођоше многи дани бола и жалости. Болесник је дочекао ђурђев дан. На иојутарје тога благог дне, кад је била природа знатно оживела, испустио је душу. Последње речи биле су му: „Клетва .. . бабо ... нано . .. Данице . .. опростите." * , * * За Марију се чуло у селу, да је отишла у суседну варош и онде се на брзо отровала. Је ли то исгина, не зна се ноуздано. Чича Леонтија и баба Мила, кад се вратили с гробља, пали су као договорно над колевку малога Живе и оросили своје унуче кишом од суза, као да су хтели сузама спрати с њега клетву његова деде. И они збиља осећаху, да је спирају. А дете се само отимаше и плачући одбијаше слабим ручицама влажне иољупце деде и мајке.