Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

бр. 33.

Ноћ изпред њега бјежи, а зорида Пред њега спјеши; пут му освјетљује . . . Е па што ћете љепше, што ћете снажније, да вас потресе, да вас пренесе у они час кобни народпе историје?! Ове бистрине, збијености и брзипе стила нема ниједан наш пјесник. А међу италијанскијема напомиње ми класички стил Кардућијев. Међу нашијема су му најближи Његуш и Стерија. Каноти ђе страст говори, чини ти се да поток јури, скаче низ камениту стрмен. Али ђе страст не тражи одушке, ђетреба тишине, Мушицков је стил благ, тих као поточић кроз травну долину. Да, добри Вуче, љуте из нужде су Премноги добри Србије синови, И мирни, њежни сердцем, душом, Туђем незавидни сребру, злату, Оравши радо својима волови, По љепим, топлим, плоднима предјелма Отцева своји житне њиве Ручак и ужину чекајући, Знаш зготовљену прабабским начином От вјерни љуба, — невине деснице Хајдуком дали Па брапећи даље хајдуковање пјева: И тиха рјека странима водама У вис дигнута, собствене брегове Обара, топи туђе њиве Но кад бих ја заишао по мирисној башти Мушицковој, да љепше цвијеће берем и биље љековитије, не бих оставио ниједну оду његову. Оде Доситију, па Рајићу, то су савршени умјетнички производи, бесмртни споменици напгајем великанима, непресушни извори србољубља идућијем нараштајима. Јован Хаџић, до данас најкомпетеитнији судац рада Мушицковог, у предговору другој књизи Стихотворенија Мушицкога рекао је: »Мушицки се заиста са првима овога рода духовима код најпросвјешћенији парода сноредити може, и колико парода има, код који је језик и књижество до највишега степена доведено иа се не могу похвалити лепшим у овом роду производима стихотворнима. И он свој им савршен ством баца свјетлост на сав род србски, у к о м е ј е п о с т а о, ж и в и о и р а д и о«. Ст. Новаковић у својој Историји српске књижевиости признаје Мушицкоме само, да је својом »појезијом стао у врсту будилаца народних, која је распаљивала у омладини љубав и одушевљење према народу и књижевности, у чему су његове заслуге знамените«. Али му замјера, што је постао родоначаоником

свију шљедбеника класицизма у српској књижевности. Ова се замјерка може разумјети у оно доба. Народни говор и народне пјесме, то су били идејали; Вук и Бранко узори. Та је струја била занијела све младе умове, те све, што није одговарало њезинијем идејалима и узорима, није ваљало. Али као што смо виђели, да се приближује вријеме, у коме ће Срби његовати словенштину, као што ју је Мушицки његовао ; тако ће и класицизам на српском Парнасу опет наћи пошљедоватеља. што нам већ млади пјесник Војислав јамчи. Него наш највећи пјесник данашњи, дивни Змајован, о стогодишњици рођења Лукијана Мушицкога, оцијенио је пјесника, одао му је пошту, коју би требало да свако Српче »од Пеште даж' до Чарне Горе« на памет знаде. Лукијане дивни, споменом ће твојим Ерепити с' и јачи Сриства нараштаји; А нашојзи тузи и нашему болу Твоје име као мелем звјезда сјаји. Твој ће живот бити довек Српству дика, А свом добу беше из душе ти благе Чудотворан извор чудотворне снаге, Без које би суша поморила биљке, Које њима даше плода изобилна; Та ни мислит не смем на ону празнину, На ону празнину, умну пустолину, Која но би пукла без твог духа силна. Твоја света лира зар је мање била Нег' умна дојиља свих млађаних снага, А светиња њена привлачила ј' брата, Одбијала врага. Твоје харфе гласи беху звоно свето, На које је Србин у цркву ноле г г'о, Хај, у цркву вере, хај, у цркву нада, На жртвеник новог умног рукосада, Пред распеће, пред ким синак божи гине, Само рад истине, само рад врлине; На олтару оном, на ком једпн иламен За сву браЉј гори, Која но су жељна обећане зоре Листом свуд од Неште даж' до Чарне Горе. Велики дух пјесников нредвиђао је ову иошту свога милога српства; био је увјерен, као сви велики пјесници, да ће са висине Парнаса српскога живоносни дах његове лире вјечно напајати учени подмладак. Томе увјерењу он даје често израза. У оди Гагићу нјева: Нису ли тронуле љеп твој сербски Дух жаркопјевне варвита струне мог? Тако ли рано ја већ да чувствујем, Какву ће љубов име моје