Stražilovo

Б Р . 33.

СТРАЖИЛОВО

521

Нрава од Сербљина к себи добит, Зелена трава нјевда на гробу кад Нарасте; в нрах се претвори десница, Творивша шгектром радост, восторг? Па у оди Утјегаеније м о ј е : В Шишатовцје труди, мноју подјати за Крјепост, сјајност јего, вмаље из1цезнут вси. Крону что одољејет? С родом ијесен иоживјет моја. У оди к Длцери Духа Мојего такођер: Тобоју мој вошшцени дух Јегда зедена плоти на гробје ми В'зрастет трава, народа в лоње В' вјек иоживет и живот иосјејет. А у оди к Духу Мојему то увјерење пјесниково најбоље се огледа. На најже двигнем памјатник тверд себје, • Јегож не сломјат вјетрове бурни, Времен ниж' љутост в прах срушити Имат когда. Возрастет нам слава. Толпа злославна тмоју покријетсја, А имја наше в свјетлости будет жит, Докоље Сербов род пребудет, Сербским јазиком глагоља радо. А ја ћу теби, како си ти, дивни наш митроносни пјесниче, Рајићу оду завршио: Нрежде возвратитсја назад солнце, Обратитсја в камен људско сердце, Пернати же птици умолчат: Нежели блажена всегда Тјене Престанем на племја от племене С именом ти дјела величат. Пресељењем онијем великијем Срба под Чарнојевићем из Турске царевине у Аустријску, српски парод што је остао па своме огњишту, велику је штету претрпио; али ова грана одчепљена падокнадила је то временом своме корјену. Што је данас цио сриски парод обратио па себе пажњу цијеле Јевропе као важан чинилац просвјете па балканском полуострву, ваља

да признамо доста заслуге и овијем Србима, који су први распирили ватру срнске просвјете. Зато, докле Српства узбуде, покољења српска славиће поносом и синовском харношћу оне геније-трудбенике на пољу те српске просвјете. она шјајна свјетила, на српском небу, која су не само савременицима служила и данас нама служе, него ће служити још Србину докле га буде. Ту је Мушицки први са Рајићем и Доситијем! Када данас погледамо на успјехе овијех нашијех великана и њиховијех одушевљенијех пошљедоватеља у чељустима туђинства, у мору надмоћније туђинске просвјете, ми се морамо поносити снагом духа српскога; ми отуда морамо изводити радосни закључак, да ће дух српски, да ће српство цјелокунно на свом рођеном огњишту одољети свијема данашњијем невољама, да ће савладати све опасности, што му пријете, да ће живјети вјековима! У марту ове године навршило се педесет година, да је Арфа Шишатовачка умукла, даје лабуд Шишатовачки одлетио Там', где Везилић, Рајић с Терлајићем, Доситеј бодри, виду в преобразном, Са њезвном, драгом дружбом в лону Вјечна покојтца сладко живе. На подножју високе српске планине, које српско море кваси, у мирису горске жукве и пелима, питоме наранче и морСке мураве, потрешен смрћу трећега српскога митроноснога пјесника Срб-Милутина, њежнога пјесника Светога Саве, у овијем мучнијем данима срискијем, приступио сам к твојијем пјесмама најпобожније, дивни наш пјесниче, и из њих ти ову слику снимио, да је изнесем младијем Србима »од Пеште даж' до Чарне Роре« на углед, да се с тобом поносе и кријепе, јер нам треба, то је већ признао нјесник нашег нараштаја: Огријат се жаром твог спомена жива, Њим обасјат таму, која нас покрива . . .

0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (Нас1 „Године 1376. намоли Лазар Цариградског патријарха, те скиде клетву, која за Душанове владе би метнута на Србију, што се постави српска патријаршија, и те године венча се на царство " вели Мајков на страни 92. „Раиаг Незз вшћ 1га Јаћге 1376. 1оггаНсћ иига КаГзег кгопеп" пише II. Ј. Шафарик у

ШАРУ. И. Р У В А Р А Ц вак.) „Сгеасћгаћ^е (1ег вегћ. СћегаШг" и на страни 24. и на страни 41. и каже на страни 181 : „Иаиаг \таг §екго1Нег Сагј" а тако нише и каже Шафарик држећи се Енгла, који то крунисање Лазарево за цара описује на страни 135. по нашем Рајићу, који опет у III. тому на страни 22. а на крају §. 4-ог, у ко-