Stražilovo

570

— Да вас нисам узнемиршга ? — запита она седајући сасвим слободно, ношто је пре тога на поздрав одговорила. — Ни најмање. На вашем сам расположењу. — Горе по вас, ако рво буде само комплименат; готова сам користити се. — Дакле нешто опасно по мене — настави Гвидо смешећи се. — Изволите рећи, шта је. Госпођа (поверљиво ћемо казати, звала се Ема) лагано прође руком преко свога муфа; изгледало је да је сигурна у своме плану, па само бира лепше и звучније речи. Гвидо се забављао гледајући је: баш је она, вечито лепа, а сада је тако бајна, као кад је први пут видио; сад му је управо изгледала савршенија и потпунија. Њене лепе црте сада су јасније, сталније; њена мрко-бледа боја сад се измешала са неким благим дрвенилом; њене очи, које пре беху само живахне, сада су пуне израза — ова је жепа проживила, али је и претрпила. — Јесте ли кад год играли комедију? - запита напослетку она. — Ја је вечито играм! — Добро; видим, да нисам погодила питање. Дакле и сутра ћете је играти, само треба да вам напоменем, да је ваша улога врло озбиљна и да је врло тешко одиграти је. — Све зависи од других глумаца и од публике. — И ја ћу бити у вашем друштву. — Позната ми је ваша способносг. — У нретварању? — У приказивању. Хоће ли то бити збиља? —■ Хоће, али без моралисања. Морал се налази у самој сврси, због које се даје нредстава. Тиче се једне добротворне цељи. — Еоју ви потпомажете, — рече Гвидо с прилично ироније. — Хтедосте рећи. . . — Да сте врло милостиви, и да ја још ништа не разумем. — Газумећете. Кажите ми . . . дописујете ли још с мојим оцем? — Гедовно; али биће ваљда две недеље, како од њега не добих гласа. — Међутим, мени је јуче писао. Јавља ми, да је здрав, и да ће сутра стићи у Милан влаком, који долази у десет и двадесет. Овога пута Гвиду баш није било до тога, да прикрије своје изненађење. — Сутра?! — Баш сутра. — Зар ваш отац, који иикуда не иде? — Иде у Напуљ и скренуће мало, да види. . . . — Своју кћер . . .

Б р . 36.

— И свога сина, вели он. — И тако се ево налазимо у пријатној незгоди — рече Ема, пруживши своју ногу на сомотску шамлицу. — И ви то називате иријатним ? — Нисам навикнута да употребљавам строге изразе, али овоме треба наћи излаза. — Ја га не видим. — И ви сте ми некакав политичар и некакав човек пун духа ? ! Нашто вам онда сва та ваша увијања, све те доскочице и ваше лепе . . . дипломатске фразе? — Ако ви тако и даље будете говорили, ја ћу се још мање чему довити. — Е! довила сам се ја. — Знао сам. — Врло сте љубазни и у самим вашим мислима. — Желио бих, да такав будем у свему према вама. — Видићемо. Дакле рекох вам, да сам нашла стазу. Ево је: Ја ни по коју цену нећу, да мој отац дозпа истину. — Жалосну истину. —• Тај је придев могао изостати. Оца би то растужило, и мени би била врло тешка његова туга, а није ни право, да родитељи испаштају грехе своје деце. Мојом и вапгом бригом, непгго удаљеношћу, нешто опет што се ни с ким у Милану не познаје, до данас беше поштеђен од тога бола. Али сутра, цела ова лепа зграда, која се подизала на милостивим обманама, може се срушити, и сам Бог зна, какве би последице настати могле. Ово треба ма како спречити; ви ћете ми у овоме помоћи. Нека нас он сутра затече, као што нас је и оставио; нека му ниједна реч, ниједно дело не открије нраво стање ствари. Ево шта нам треба радити. —■ Све је ово она изговорила озбиљним и смелим гласом, а и Гвидо је врло озбиљно слушао. Ипак не одговори одмах. Премишљао је. Ема се узнемири. — То је, као што видите, комедија — прихвати она. — Комедија за добротворну цељ, а неће нас скупо стати. — Што се мене тиче, готов сам. Али, не бојите ли се, да нас штогод не ода? — На пример ? — Слуге. . . — За сутра ћете отпустити новога слугу, кога сам јутрос затекла. С Јосифом ћу се споразумети. —■ Врло добро; али ако ми дође какав досадан пријатељ ? — Сутра нећете никога примати. — Али ваљаће вашег оца причекати на станици,

СТРАЖИЛОВО