Stražilovo

Бг. 36.

СТРАЖИЛОВО

569

ПОСЕТА У Д0БРИ ЧАС. НОВЕЛА МАТИДДЕ СЕРАО.

ога дана изгледао је Гвидо врло срећан; чело му ведро, а блажен му се осмејак титрао на уснама, ход му био брз и одважан. Враћао се с политичког банкета — у овој прилици реч ручак и сувише је проста — на којем је бирачима потанко развио свој програм. Аплауз је био буран; добра јела, Сћатра^пе, и кандидатов програм били су од необична утиска. У вече пак намеравао је Гвидо отићи на игранку, где ће се састати с окрутном бароницом Стефанијом, коју ево месец дана како никако не може да умилостиви. Ко зна, ваљда ће вечерас, за време валцера или при бифету, бити срећнији? Бог је велик! Свршивши дакле своје јавне послове, уђе Гвидо у собу да одспава један сахат, као што је радио и Наполеон велики у очи битке. Али Јосиф, стари и вредни слуга, каквих је данас тешко наћи, с највећим поштовањем изађе пред свога господара ; видило се, да има нешто да му саопшти. — Но? — запита Гвидо, који се већ присетио. — Опростите, господине ... хтедох рећи . . . — Само немој развлачити — Сећате ли се, господине, који. је данас дан ? -— Не сећам се, Јосифе, не. — Данас је ваш дан .. . — Гле! — рече Гвидо и скочи, а чело му се набори. — Једном .. . за нечије време .. . на овај је дан било свуда пуно цвећа ... —... Да; сада више нема! — примети Гвидо с тихим неким болом. — Има, има — рече стари слуга и открије велику киту цвећа, која беше покривена на једној столици. — Од кога је ... запита Гвидо, али ногледавши благо и насмешено лице старога слуге, одмах се сети, од кога је. — Од тебе, Јосифе? — Господине, ви ћете опростити . .. — Не, ја ти немам шта опростити. Ја ти захваљујем: ти ме обрадова овим цвећем. И кандидата среза Рокаканучије и срца'баронице Стефаније растужи помисао, да се само његов слуга сетио, да му на његов дан донесе цвећа. Али туга не потраја дуго, јер је Гвидо на првом месту био духовит човек. Ко пак спада у тај поштовани и ограничени број људи, може се по некада и растужити, али под погодбом, да нико не опази и да одмах буде готов насмејати се. — Ја ћу сада мало да се одморим — рече Гвидо — а ти ћеш ме пробудити у седам и по.

— Боље би било, да и не легнете, господине. — Зашто Јосифе! — С тога, што је јутрос, кад је код куће био само ђироламо, долазила једна госпођа. Кад је чула, да ви нисте код куће, рекла је: „Добро, кад се врати, кажите му, да ћу поново доћи вечерас у шест сахата, нека ме свакако чека, јер имам нешто врло важно да му саопштим." И оде. — Лепо! А како се зове ? — Не хтеде казати. — Хм! Чудна носла; сигурно нека тица селица. Јели ти ђироламо бар казао... каква је изгледала? — Јесте: млада, висока, гарава, врло укусно одевена. — Све лепше иза лепшега. Чисто ме радозналост голица. И ти, Јосифе, мислиш, да ја због ове непознате госпође не спавам? — Већ је тнест сахата. Ако је тачна, нећете имати ни толико времена, да легнете. — Иа добро, принесимо ову жртву непознатој богињи! Дајде ми, Јосифе, новине ; прекратићу време читањем. Дакле, гарава и висока — таман тако; Стефанија је опет плавојка — дивота! Овде ће читалица подићи очи и помислиће, да Гвидо прети својим дон-Хуанством. — Боже сачувај! Не поричем, да Гвидово срце у двадесетој години није било тако пространо, да у њему не би било места и за три на један мах. Али дође једна, која заузе цело срце. Но несрећним елучајем цела се срећа срушила као пешчана кула, па затрпала и закопала сваки занос. Пошто се две године дана мучио, да на све заборави, поврати се Гвидо опет свом младићком животу, али је ово била само ватра запаљене сламе. — Господине, господине — улазећи рече Јосиф, сав збуњен. — Је ли дошла? — Чека вас у салону. — Познајеш ли је? — Не, не . . . не познајем је — промуца слуга. Господин већ беше на вратима салона, ту се часом заустави те стане посматрати непознату жену. Она је стајала тик до стола и прелиставала албум; вратима беше окренула леђа тако, да се видила само висока и дражесна слика, која на себи имађаше скуноцену црну хаљину, пуну чипака. — Госпођо. ... — ноче Гвидо улазећи. Она се брзо окрете. Гвидо се трже, али да би прикрио своје изненађење, које му се на лицу читало, дубоко се поклони.