Stražilovo

Б р . 36.

СТРАЖИЛОВО

56 3

Тешко би Мари, кад оста без њега. Прикупи ону деду око себе, па кад се од посла одмори, седне с дедом уз огњиште, помиње им бабу а суза јој сузу стиже. Жалила га као ваљана друга. Да је нека друга била место ње, тешко да би одржала, ал она као станац-камен; мучила се, да децу подигне, — да продуже име покојиога Митра. Аврам оста у животу, па му мало, што човека упропасти, но му се и на жену навезао. Ч инио јој кијамет незгода. — Зло му је срце било, па му допуштало. Огиже Марин најстарији син Ранко, па узе да ради на своју руку. У читавоме селу био је један но један. Кад иде, тресу му се образи од једрине; нема у њега као да иде но ножевима, — кад спусги ногу, мислиш: прикова је. Па му оне мишице, вала као мало дете. Он да за што год запне иа да се одмакне — никад. Зна своју снагу и мери добро шта ће. А био је мека срца као девојче, благ као мелем. Неси га намрштеног никад видео, све се смеши. У свему био ваљан па и у игри. Кад кажу: »Игра Ранко Марин«, свак' полети да га види, а њему мило, као сваком момку. У Аврама имађаше ћерка, девојче да те занесе. Не знаш, шта је на њој лепше, да л очи, да л усга да л све друго. И девојке међу собом веле, да је Аврамова Јелка најлепша. Оно, и да не кажу, — види се. А као да неје Аврамова крв. Мајка јој, веле, била таква, па је ваљда на њу. И блага и добра, да је као лек узмеш. Све је краси. Виђао је њу Ранко често на му кроз око на срце пала, а и њено је око бистро, та од Ранка ваљастијега у селу и нема. Неје да кажеш, да је то ико знао . . . ни они сами, највише ако буде то, што су се радо виђали, као сваки млади. Или још, што су кад кад у колу једно до другога играли, и то ретко, од прилике до прилике. Тако Јелка код своје куће купи иверје са дрвљаника, а Ранко цепа дрва баш уз сами плот, само што их он раставља. — Ти куииш иверје? — рећи ће Ранко. — Ја, — каже она, а не диже очију. Па опет сваки свој посао гледи. Ранко по неки пут измане, па кад удари, ори се пуцањ. Наместио једну кладу, 'вако велика, па се спрема да је предвоји, да дигне секиру, а Јелка рече: —Не мо'ш од једном!

Зар ? — учини Ранко иа спусти секиру. Од гвожђа да је, прсла би. — Могу и ову, — каже Ранко, па изабра највећу кладу. — Дед! — рече она. Прште клада у две нолутине, каодајешибљика. — Ал' си јак, — похвали га она. Он зацрвенио, а мило му, што га она хвали, на рече: — Могао бих и већу. — Е, само кажеш, — рече Јелка. Ранко поче тражити очима веће дрво, а нема, на му чисто криво. Јелка напунила већ одавно пуну прегачу иверја, па и што стоји, много је; врати се у кућу. Ранко оде својој, тресну рукама, па рече Мари : — Баш голем да цепам дрва. — Долази ти снага, — каже му Мара. Зиао је Ранко како му бабо стојао с Аврамом, па кад год помисли на Јелку, њему се на срце нешто навали, растужи се, дође му и да мрзи, што живи. Да је Аврам други човек, могао би му и отићи па лепо рећи: »Ти и мој бабо имали сте ваше међу вама, — са мном немаш ништа — да прекратимо свађу«. Лепо би било и Авраму и њему, та прве су комшије, ал какав је оно човек, не сме ни помислити, а камо поћи му. Ни Мара неје за дуго знала, зебао је и од ње; једном је нађе нригодну. Смиривао се дан. Он с Маром и браћом сео под ора, одмарају се од рада, а лепо им годи сумрак, ћуте и мисле, —- свак за својим мислима. Док ће Мара рећи ; — Остарела сам, децо. Треба ми одмена. Ово још мало дана што да ироживим, да сам бар ратосна. Они је погледаше, нико се не сећа, шта хоће Мара. —- Како, најо? — упита је Боса. — К'о мислим, да тражим снаху, — рече Мара. Ранко на мах окрете главу, на њега Мара мисли. —- За бату? — унита и Боса, па погледа на Ранка. — Па за њега, — вели Мара, па се окрете Ранку. — А шта ти велиш, рано? — Овај . . . је л ја? — учини Ранко.