Stražilovo

564

СТРАЖИЛОВО

Б р . 36.

— Ти. Ранко ућута, срамота га, што о томе говоре. — С тобом да се прво договорим . . . већ је време и да те жени мајка . . . Има, знаш, Смиљко добру девојку ... па . . . Ранко одби руком и једва рече: — Немо сад! Мара погледа на Босу и Јована, махну главом, а они устадоше. Оста са Ранком на само. — Не велим ја баш њу . . . добра је и Петрова Зорка. — казке Мара. Ранко ћути и шара прстом по трави. — Па и Аћимова је кћи добра, вреднаје, а . . . све је у ње добро, — опет Мара. Ранко што и пре. Тако Мара редом, све девојке изређа, а Ранко ни речи. — Ја све набројах . . . више нема у селу, — каже Мара најзад. — Има још, — рече Ранко. Мара се замисли. — Неје ваљда Јелку, — једва Мара прошапута. Она неје чисго ни казала, а Ранко се издиже и пође на ниже. Мучно му, да остане поред ње, — сазнала му мајка, а зна како је њој то. Мара се чисто пресгравила, нешто је на мах кидиса, па јој стадоше мисли, а упрла очи за Ранком . . . Ранка нестаде у шљивику, а Мара још гледа за њим. — Мајо! — викну Јован. Као да пред њу камен паде, тако се трже од његова гласа, па јој ударише сузе; а из душе јој чисто излазе речи: »Митре, Митре!« . . . . Од тад им се окрете у кући другојаче; неје да су посрнули у имању, у томе су као и пре, али Мара неје више као пре разговорна ни онако весела; све као да нешто страхује. Па јој се то и познало, и нако је оетарела, а то јој чисто удвоји боре. Ослабе, мислиш сваки ће час пасти; па рад тога и остали мало устукоше - сви знају, шта мисли Ранко — у кући је, не би се могло ни скрити, па им што дан даље, изгледа све дрњи. Сви мисле, не ће добро бити. Тако за дуго, кроз цело лето. Стиже и Илијин дан. На пољу опекла звезда, да је горе но у казану . . . мртвило на сокаку, нигде живе душе да се јави. Све тражи хладовину. Нешто се по води ухватило, као да је неко пепео по њој просуо, а млака као да је варена. Мара села са својима у вајат, а закрили

прозоре, па она хладовина пирка, чисто снажи. Ја л' од оне врућине на пољу, ја л' што је њима унутра угодно — нико не говори. Свуда тишина, као да је глуво доба. Тек у неке рече Мара: — Има л воде у валову? — Има, —- рече Јован. — Иди промени, Јоле, да не скапље живина. Па опет сви ућутали. Мара се загледала све на једно место, а по очима види се, гледе штаје некад било, па се трже, уздахну и више прошапута но што рече: — У идућу недељу биће осам година, како Митар умре. Сви је погледаше. — А чини ми се к'о јуче... да је нешто он жив — какав је био ... не би као сад, а суза јој се скотрља. — Немо, најо, тако, — рече Боса, а и њој већ играју усне за плач. — Е, ћерко! . . . Шта ће се друго, толико је човеку што га и номињу, а вредан је био тога, — каже Мара. Свима покојни бабо на очима, колико га памте Мара као да опет нешто премишља. — Синко, — окрете се Ранку, — од оно опда ми не помињасмо за Јелку . . . неје ми било могуће о том говорити ... а ја — знаш, мајка сам ти, добра ти желим — мани се ње. Онај је Аврам хтео да учини с нама, пгго не би нико . . . неће је хтети теби дати, па . . . знаш и да да. . . нећете бити срећни. — Наљутићеш се некад па јој рећи: твој огац дође моме главе, а ту се кућа не кући; — не велим ја баш, да. ће то бити. Човек си, може бити, лако је тако рећи, кад се има рећи . . . Да је и Митар жив, не би ти другче рек'о, знаш, да је у болести увек с муком о Авраму говорио, а да му с његовом ћерком дођеш на гроб — као и да неси дошао. Неће му она хтети никад од срца запалити свећу. Јес, не изгледа така, ама крв је крв, па да се с њом кавцим, а мож' и да не буде то. Промисли све лепо, синко! Ранко оборио главу, свака га реч дира у живац, а осећа да свака реч има места. Па да некад зажали, да пеје имао кога да му то каже, грешио би. Свему би био сам крив. — И нећу је. — једва што рече. — Немо ни тако да са срцем раскидаш... лепо смисли, види преко људи, како и Аврам мисли; иа ако се он и мало натеже . . . одби се ти — знам ја да он не ће хтет', а опет