Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Бр. 36

Који мисли мене застрашити. Јеси л чуо, јеси л ме разум'о ? Све истина, што је певац каз'о, Певац, кој' је једна кукавица, Што се на ме, звекан, изговара. Јест, ја сам га на то наговар'о, Да отргне из руку ти Сосу, Јер те мрзим, чудовиште једно, Горе него кукурузне жгањце." „Таколи је дакле?" „„Тако, да како. Или ваљда мислиш, да те волим Ваљда због те кереће ти њушке."" „Како рече?" „„Због кереће њушке"" „Моје њушке, и то још кереће?" ,,„То сам каз'о и још једном кажем. Још се туна неки ковач градиш, А овамо код каквога Циге Научио нешто крпаркти."" „Шта, зар си дрзн'о, несрећни сине, И занат ми ружит? 0 гле ти само црквеног миша Како се от'о! Ал' почекај мало, сад ћу ти покасти Како кокат' знадем." И руке своје тешким буздованом Клатновића доби нраво по носу, Да га крвца обли. На то се онет звонар размаџари И вешто шорну шубару с главе Главашу замашне шаке Иа га дохвати за дуги перчин Те тако силно поче да вуче, Као за уже великог звона. Ово ужасно, грозно позорје У живац дирну срамежљиву Сосу, — Забатрга се те у несвест паде. Господар Крпа, пријатељ мира, Прискочи брже па је подиже И положи нежно на душеке меке. Обамрла, бледа лежала је тако Као дивља гуска, коју згоди тане, Што 'но падне на сред баре устојане. Но све ово, што вам до сад приповеда', Све то није ништа — сад долази беда. Кад се приближи Коњевићу Иаја,

Што попине коње онако тимари, Да им на далеко не ћеш наћи пара: Видео је Паја, да Главашу прети Велика опасност, па за то му приђе, Ионуди се, да га за ортака прими. Њега су то јест везе пријатељства Везивале чврсто за храброг Главаша, Код њега је Паја некад био шегра, Учити се поч'о ковачком занату И то пуне неке две недеље дана, Али је случајно учинио сугреб — Није онда им'о воље за ковача -—■ Боље му се свид'ло тимарити коње Него их поткиват'. Крај свег тог Главаша врло је поштин'о И сад му је јоште „госп'ар мајстор" био. „Господар мајсторе," Иродера се витез Коњевићу Паја, „Не бојте се ништа, ев' и ја сам туна, Клатновић ће мепи давати рачуна." И поскочи брзо на ноге лагане, За часак се створи звонару на леђих, Па га осу кишом силних буботака. Тај терет није иоднети прег'о Клатновић звонар, већ је подлег'о, Сурв'о се доле. ал с њим и Главаш Замашне шаке земљу целива. Јер му је перчин био у руци Врашког звонара, врашки га шчеп'о. Пад им је врло величанствен био. Тако се котрља камење са стене Са врх стародревних опалих градића У поноре доле. У распру се њину помешало више Ватрених момака, жељних бојне славе. На две се убојне разделили стране Па је било туче, пуцале су главе, Лопила је крвца из ране крваве, Батина је било као плахе кише А ко зна, можда је било још и више. Девојане младе лепо се извукле, Из љуте су битке повукле се мудро. И сунчани зрачагс тако се повлачи Када 'но се ведро небо наоблачи. А за цурама се ишуња нечујно И господар Крпа, тај пријатељ мира, Коме је начело, да никог пе дира.