Stražilovo

658

СТРАЖИЛОВО

В Р. 42.

С В 0 Ј 0 Ј МУЗИ.

I гажен и презрен, без варљиве наде, г^р-Под скуте твоје ти ме прими, мила, '*Ти једна само у јаду и болу Верно си вазда нада мноме бдила. Срушену љубав дизала си с нова, Очајан кад ти под криоца дођох, Божанским миром снажила си мене II с нова весо међу људе пођох.

Под твоје крило и сад ступам боно, Рањено срце доносим ти ево; Ја немам моћи, да повратим с пова Ту љубав милу, о којој сам снев'о. У праху лежи све, што беше мило, А они, које љубљах тако радо, С презрењем сад ме исмевају, гоне, II на крст срце разапињу младо.

Згажен и презрен, без варљиве наде, Под скуте твоје ти ме прими, мила, Ти једна само у јаду и болу Верно си вазда нада мноме бдила.

Драг. Ј. Илл.јК.

'давна сам Ја мислио, да Је мој друг ^ Пера силно несретан човек. Како је навек био ћутљив, није се истина никад спрам никога изјавио, али опет — ко је тек малко имао нрилике, да с њим чешће дође, наскоро се уверио, да има пред собом човека, кога страшни боли мора да муче и душу му тиште, јер такав је сав одисао с оне горостасне туге и невоље, коју не можеш ничим прикрити, јер се ухватила и срца и главе и тела па ти исте ноге и исте руке невољно и тешко ступају по земљи. Једаред см.о се шетали заједно уз брег Дунава — на Д . . ској страни. Била је блага летна ноћ. У тамним валовима реке љупко се огледале ситне звездице са неба и облачци, што су пловили крај месеца. Оданде из села донашао ветар цилик егеда и весели звук гајди а преко из бачких ритова врио силни пој славуља; доле са воде шумили вали а из црне нејасне масе долазио штронот воденица. Из свега се у тиху вечер ливала вољкост и драгост. У то се — ил из воденица, ил из каква чамца, одакле ли — захори снажна девојачка песма. Иера се тргие, стане па ни макац даље. Приметим, да човек дрхће јаче од оне трстике доле међу валима реке. »Иста, иста песма њезина песма, ох!« завикне као луд. Није ме пустио више да шећемо даље, већ једнако слушајући остали смо на једноме месту још и тада, кад је песма давно већем изгинула у ноћноме мраку. Најпосле се он окрене од реке, узме мене под руку па и непозван узме ми при-

Н А Ј А. ПРИП0КЕД4 КСАВЕР ШАНДОР ЂАЛСКИ. поведати. Била је то приповест његове несреће. Ево је његовим речима: Ја на њу мислим и сво ми се срце и сва душа тресе од бола, од чежње, од слатке успомене и од страхоте доживљаја. Чпсто жедно и пожудно дозивам себи у памет сваку црту дивне њезине појаве, готово ми се и боним и слатким шапатом краде на уста њено име те је у чежњи канда дозивам, а знадем, да је нема. Безгласно понављам сваки час: »Најо, Најо!« јер је у духу видим, видим моју бедну сиротицу Нају, красну српску сељанеу из сабитна брдскога села тамо у Славонији. Била је прекрасна и ја немам речи, да вам ју опишем. Тек вам могу казати, да ми се још сада, након толиких многих година, једнако чипи, канда оним крупним сивим очима са тамним

зеницама равних очију више нема, канда та шта! — ни ономе стројном станку, ни ономе гипком гласу, ни лаком кораку, ни оним иуним а опет нежним прсима, а најмање оној глаткој тамној пути, оној враној коси и ономе овалном лицу, у којем се и озбиљност и милота у склад свела, ах, та читавој — не нема јој нит јој може бити равне! А ја је нисам љубио, — барем сам тако мислио, — док је нисам изгубио. изгубио за навек — еј боже силни, боже ужасни! Први пут се сретосмо у лугу. Био сам у лову на препелице а врућина ме натерала, да се за који час скријем у хладовину шуме. Она је стајала недалеко од стада и марљиво бола иглом по шароликој прегачи ил падрамепику