Stražilovo

662

СТРАЖИЛОВО

Радом својим требала једазаради за стан, дрва, хлеб и одело. Једнога дана позове своје најстарије дете, своју Ленку, притисне је на материнске измучене груди, а две се тешке сузе скотрљају на рамена Ленкина. Тешко било матери, те јој реч застала у грлу. — Мила мајко, ти имаш нешто да ми кажеш? 0, па реци. Кад своме детету не би, да коме би? — Добро, дете моје, а ти чуј, што ћу ти рећи. Ти видиш, да сам се мучила и радила, само да вас на добар пут изведем. Сећаш ли се речи твог покојног ода на самрти: »У теби имам вере, мирно умирем, јер знам, да деду своју остављам у ваљаним рукама, у твојима, сирота жено моја!« Еј, да не паде тада са зида, сви би ми сретни били! Али — како је твоја воља, боже!... Дете моје, времена се променула, све поскунило, рада нема, па се не може овако зарадити ни насушни хлеб. С тога сам се, дете моје, решила, да те дам гдегод у фабрику. Па шат нам бог помогне, те нећеш морати дуго радити. — Мила мајко, одавна сам ја то мислила, а увиђала сам, да оскудица сваког дана узима све већма маха. И сама сам мислила, да идем камогод да радим. Радићу, мајко, неће ми бити тешко. Ленка је била паметна и вредна девојка, па богме и лепа. Имала је велике очи, црне као ноћ, а доликовале су јој лицу, које је било бело као алабастар. Другарице се њене дујале, кад је ко рекао : — Ленка је баш лепа девојчица! II. Ленка свако јутро рано у зору одлази па рад, а у седам се сати у вече тек враћа кући својој. Тако је то текло пуних пет месеци. Једнога дана враћајући се, као и обично, кући својој, затекла је матер у постељи. Мати јој се поболела. Шта ће сад да ради? Дал да иде на рад? Ако иде, како ће да остави матер бону, а ако не иде — нема хлеба! Мора дакле ићи. Ленка је и даље одлазила у фабрику, али нико није знао, како је тешко њеном срцу и нејакој њеној души. Мати бона лежи код куће, а она није крај постеље њене! Па ако бо-

лест устраје дуже? Па ако јој мати умре?! Како ће и шта ће? Била је убијена. Господар фабрике, г. С., примети ту сету на лицу Ленкину. Приђе јој иа је запита што је тако невесела? — Болесна ми је мати. Еј, та требало би лекара звати, па ако би се и нашло, који ће беснлатно што учинити за човека —- ваља апотеку платити. Ленка са својом малом зарадом не може целу кућу, децу, па још и бону матер издржавати . . . Једног дана дође Ленка као и обично у фабрику, но у оним лепим, црпим очима трептиле су сузе. И ма да јој се гомилале сузе, ииак је била лепа, ипак оне угл>ене црие очи пису изгубиле свој дивни сјај. Господар С. упита је, како је матери? — Зло. — Па зато сте плакали? —- Та како не бих! — Зар ви тако лепи, тако млади, на да плачете . .. — Моја младост није у стању сачувати ме од плача. — Ех, ето како се варате! Реците ми, шта вас гони, те сте тако увек невесели? — Ах, тегоба и оскудица! — Ваљда немате новаца? Но, реците ми. Ево, ја ћу вам дати. Колико вам треба? —• Колико ми треба?! Зар би ми ви поверовали за две недеље у напред? — Ја? А зашто не? Па кад вам устреба, даћу вам и више. — 0, како да вам благодарим, господару! Допустите, да вас у руку пољубим. — А не, то вам нећу доиустити. Али ћу вам бити на услузи, кад вам још устреба новаца . . . •К -XАЕ. После два, три дана, зовне госиодар Ленку и запита за матер. — Врло јој је рђаво. — Тако ? Па зашто не седите код куће ? Сигурно сте потребпи вашој мајци ? Ленка подиже своје чаровне очи, па га стане гледати чудећи се. — 0, господару, ја бих то с драге воље чинила, али сам узела новце у напред, па док то не одрадим, не могу изостати.