Stražilovo

684

СТРАЖИЛОВО

Б р . 43.

цима осветљена, јер је негде нровидна, а на другом месту засићена паром, те је мање провидна. Атмосфера делује онако, као дим или прашина, при експерименту, у соби, који смо мало час описали. Зраци нам изгледају већином криви, савијени на једну страну, а узрок тому је неједнака подела водене паре у разним слојевима наше атмосфере. Друго је тумачење целе појаве то, да се на сунцу јаке ерупције догађају; из сунца избија усијана материја у неизмерни светски простор, чак у даљине од једне четвртине сунчева полупречника. Тако би се такођер могли протумачити светли снопићи, жто излазе из венца. Ова се хипотеза особито ослања на посматрање проф Тахинија (Тассћнп), који је ову иојаву на средиземном мору при заласку сунца видио, и ако сунце не беше помрачено. Тог истог дана пак посматрао је Секи на истој страни сунчевој у исто доба пеге и буктиње, те мисли, да је и оно, што је проф. Тахини видио, била буктиња. — Но било шта му драго, мора се допустити, да и наша атмосфера при појави овој неку улогу игра. Трећа врло важна појава. која нам се при тоталном помрачењу сунца указује, јесу протуберанце, које смо већ као ружичаста узвишења на ивици црне месечеве плоче дефинисали. 0 њима налазимо спомена још у старија времена, но тада су их тумачили час као ватру, час као облаке, муње и непогоде у месечевој атмосфери или као брегове на месецу. А како их наука данас тумачи ? Припадају ли протуберанце сунцу или месецу, да ли су то реалпи предмети или имагинарне слике, што нам очи варају, јесу ли то брегови на суицу или усијана маса, коју сунце из своје унутрашњости избацује? Да нису то само можда преломљени или рефлектовани зраци на једнако загрејаној атмосфери или на месецу? Проф. Вазенијус описује, да је видио у корони, коју он тумачи „месечевом" атмосфером, и више црвених облака, од којих је један особито велик био и изгледао да никако неће бити на месецу. Ни Араго није ништа позитивно изнео, и ако је држао, да протуберанце свакако припадају сунцу. То је тврдио и Струве, који је гледао, како се протуберанце мењају према томе, како се месец крећао нрема истоку. — Тек је Шмит дошао до знатнијих резултата. Он је не само мерио протуберанце с погледом на њихов положај и висину и иосматрао промену њихову, него и показао, да су оне у свези с пегама и буктињама и мерио интензитет њихове светлости према светлости венца. Из његових резултата може се позитивно закључити. да протуберанце нису нити сунчеви ни месечеви брегови, јер то доказује њихов облик и променљивост, и да при-

падају сунцу, никако месецу. 0 том нас уверава тај факат, да се протуберанце не крећу с месецем, него остају на сунцу, и да све већма нестају на источној страни, а појављују се на западној, као што се месец креће од запада према истоку. Даље може се закључити, да су протуберанце ваздушасте масе налик на наше облаке. — Поред свега тога трудили се неки астрономи да побију ове заључке и да протуберанце протумаче као интерференције светлости. Новија испитивања и посматрања махом поткрепљују Шмитове назоре и доказују, да то нису само варљиве слике но нешто реално на самом сунцу, а неке да висе и са свим слободно у атмосфери сунчевој као облаци у ваздуху. Више њих држе, да су протуберанце с буктињама идентичне. Секи је узео за основ резултате Шмитових експеримената, па је хтео да определи тачно боју иротуберанца. То су више њих покушавали, али им се резултати потпуно не слажу. У главноме сви их описују, да су мање или више јасне, са љубичастим помешане црвене боје, од прилике као лишће од брескве. Спектралном анализом дознало се, да се протуберанце састоје већим делом из водоника и из још неких, нама можда непознатих, елемената, и да су одмах уз ивицу сунчеву врло интензивно светле, а према крајевима им светлост опада. А што се протуберанце иначе, кад вештачки заклонимо сунчеву светлост, не виде, узрок је тај, што су винга слојеви наше атмосфере од сунчане светлости јако осветљени, светлији него саме протуберанце. Но у најновије доба пошло је за руком астрономима, да протуберанце посматрају и онда, кад сунце није помрачено. Једини услов је при томе то, да се светлост наше атмосфере довољно отклони, а да се ири том светлост протуберанца не ослаби. — Протуберанце имају спектрум од неколико само јасних црта, док наша, сунчаним зрацима осветљена, атмосфера даје истина слаб, али потпун спектрум, који се може тако слабим начинити, да се на њему интензивније црте протуберанца и поред сунчане светлости виде. Испитивања са спектроскопом показала су, да је сунце са свију страна опкољено атмосфером од исте масе, из које се протуберанце састоје, тако званом хромосфером, — а да су протуберанце местимична узвишења, која постају ерупцијама. И тако после свега овог довољно смо уверени, да се око сунца, око његове фотосфере, налази атмосфера; непосредно уз фотосферу је доњи слој, у којем су као иаре они метали и други елементи, који апсорбују неке сунчане зраке и чине тако у