Stražilovo

Б Р. 43.

СТРАЖИЛОВО

677

„„Брже, мој коњицу!"" За љом људи вичу, из сваког грмена као сјеме ничу; с'јевају у тами осветничке очи: јаох! вигае нема Лазару помоћи. Стрчаше се за њом људи са свих страна, ал дорату младом цура је лагана; њој на ведром челу већ се радост пише, већ далеко људе натраг оставише. Ал одмора нема. Брже, брже, лети! И коњиц прескаче дрвље и врлети; два три скока јоште — већ се Дунав чује, гдје дубоким гласом нешто пророкује. Међ трстима црним црна једна сјена диже се кб слика јаду посвећена; пут ње сад управи свог дората Мара, јер бјеше спознала у тами Лазара. Стаде она пред њим: „Попни се на коња, „јер за тебе ова ура је потоња! „Ево за мном људи, брзо к мени амо, „Лазаре, Лазаре, скупа да бјегамо!" „„Остав', Маро; ја сам некад сретан био, „„сада сам и тебе и част изгубио ; „„нека дођу људи, ево мене справна; „„хоћу да се предам, хоћу још одавна.

„„Остави ти мене, хајде мирно дома!"" „Немој! са мном бјежи!" заклиње га мома, „са мном, са мном бјежи; још за мало часа, „ни мени ни теби неће бити спаса! „Попни се на коња!" И чврсто га хвата, хоће да га дигне к себи на дората; Лазар се превија, брани, шкрипи зубим', ал ће цура: „Ходи, ходи, јер те љубим!" Кб сунчана зрака што на поље пада за грдном олујом, чиста, из ненада; тако ријеч она разведри му лице, и у плачу паде пред Маром ничице. Ал навали чета; силна вика стаде. „„Хоћу с тобом, Маро! Куда ћемо саде?"" „Не бој се, Лазаре, биће теби спаса; „а можда и мени!" рече с тихог гласа. „„Куда ћемо, Маро!"" „Пут Дунава тамо!" „„Куда ћемо, Маро!"" „Ту је спаса само!" Полетјеше летом кроз трстику црну, као очајници што у пропаст срну. „„Куда ћемо, Маро!"" „Држ' ме око паса; „пољуби ме само, та ево нам спаса!" И у Дунав црни с коњем скочи Мара, вукући за собом у пропаст Лазара.

Сутра засја чисто сунце са висине, погледа у води до двије љешине; трећег дана заман сунце мртве иште: њих укопа Дунав у своје гробиште.

Јосип Берса.

ЕТО ТО ЈЕ БИО КРАЈ! ПРИПОВЕТКА СТАНЕ М. СТЕВАИОВИЋЕВЕ. (Свршетак.) У.

• ротло је неколико дана, како је Ленка у највећој тајности и без сведока испрошена. За то зна она, мати и господар С. Може се на мах приметити, да више у кући не влада она оскудица, која је пре неколико дана владала. Сад лече два лекара матер. Она што потражи и зажели, то јој се донесе. Деца више нису гола и боса; соба није више хладна, па сад имају више соба, и нису више онако влажне, ниске, мале и мрачне. Ленка не ради но кући више сама, има своју служавку . . .

Како је на мах све светло и сјајно! . . . А дал је тако и у души г. С. и у души Ленкиној ? . . . То је трајало тако пет месеци. Мати се опоравља и хода већ по собама лепо намештеним, скоро ће канда бити и сватова, бар тако је госиодар С. казао. —• Дете моје, шта ће бити с тобом? Хоћете ли се своро венчати? Шта каже вереник? — Не знам, мати, питаћу га. — Видиш, дете моје, шта свет говори за вас двоје? Ја знам, да је свет рђав и покварен, и да мисли, да збиља на свету нема поштене душе, — али ипак . . ,