Stražilovo

702

су припреме и договарало се о овој прослави најпре у С р пском ученом друштву, а за тим у Краљ. српској академији наука и уметности. Поради тога саставио је г. министар просвете и црквених послова нарочити главни одбор за прославу стогодишњице Бука СтеФановића Караџића. Примивши по наредби г. министра просвете пријатну дужност, да припреми, што је потребно за ову знатну народну светковину, за коју ће краљевска влада и потребне трошкове одредити из државних средсгава, одбор је на досадашњим састанцима израдио ред прославе; спремио списак гостију, који се имају позвати ; прегледао и примио драмски спев г. Ђ. Малетића Апотеозу В. С Караџићу; постарао се, да се овај спев сложи у музику и прикупи довољан број певача, који су се живо латили, да изуче све песме за светковину; а поред тих послова, још од почетка, ступио у преговоре с госпођом Мином Вукомановићком, ћерком славнога Вука, поради преноса Вукових костију из Бечкога гробл>а у Београд. У свима својим радовима одбор се увек одушевљавао жељом, да припремне послове сврши тако, како би се светковина могла држати још овог месеца, те да прослава стогодишњице буде или 26. окт. на дан рођења Вукова, или бар у истом месецу. Али се на самом раду показало, да се ова жеља одборска не може лако сложити с многим и важним припремним иословима, које одбор није смео пропуштати, желећи, да што боље припреми светковину спомена тако великога и тако заслужнога слављеника, као што је Вук. Осим саме ове потребе, да се пажљиво израђују поједини припремни послови и питање о преносу Вукових костију, није се могло још довршити тако, да се светковина Вукове стогодишњице заједно с преносом његових костију може држати у овом месецу. Услед тога одбор је одлучио, а ову одлуку одобрио је и г. министар просвете, да се светковина Вукове стогодишњице, заједно с иреносом његових костију, о д л о ж и до месеца маја 1888. године. Нарочити дан и ближи ред ове светковине одредиће се доцније." (У велику школу у Всограду уписало се ове школске године 264 редовна слушаоца и 18 нередовних, свега 282, и тоу природно -математички одсек философ. ф акултета 51, (I. год. : 12, II.: 14, III.: 12, IV.: 13); у историјско-Филолошки одсек 25, (у I. год.: 9, II. : 5, II.: 7, IV.: 4); у технички Факултет 52, (у I. год.: 28, II.: 7, III.: 8, IV.: 9); у правни Факултет 136, (у 1. год 40, II.: 39, III.: 30, IV.: 27). (Избори учитеља у великој школи у Веограду.) Савет проФ. збора велике школе изабрао је: за проФесора инжењерства Миливоја Јосимовића, железн. инжењера; за проФесора хигијене дра Милана Јовановића Батута; за проФесора науке о машинама С. 3 о р и ћ а, мапшнског инжењера; за проФесора нацртне геометрије М. К а п е т а н о в ића и В. Тодоровића; за хонорарног проФ. опште исгорије средњег века М. Зечевића; за хонор. проФ. историје старог века ЈованаЂорђевића; за хонор проФ. ботанике дра Саву Петровића; за доценте ниже математике дра Богдана Гавриловића и М. Данића; за учитеља руског језика Хитрова; за учитеље геограФије решено, да се пошаље нарочито лице за изучавање исте; за Француски језик није нико изабран. (Др. Милаи Савић, књижевник и Симо Матавуљ, бивши проФесор у гимназији на Цетињу), обојица вредни сарадници око нашег листа, отишли су почетком ове школске године у Србију у Зајечар за предаваче у гимназији. Сретно!

Б Р. 44.

П030РИШТЕ И УМЕТН00Т, (Стеван Стапковић), пешачки потпоручик у кр. срп. војсци у Београду, бави се музиком, и већ је српску музичку уметност обогатио неколиким својим делима. А к а д е мс к о к о л о, Завичај (марш) и Невен (марш) већ су и штампани. Остали саставци ако и нису још штампани, свирани су и певаии на разним забавама у Београду. Тако Рузм а р и н (марш), Имна женскога певачког друштва, Често те у сну снивам и још неке, а од скора свира се по Београдским пивницама и гостионицама нова композиција нашег младог музичара Официрско коло. По оцени зналаца, иише Р а д и к а л (бр. 2.), ова иоследња композиција' његова најбоље му је пошла за руком. Свирање и певање овога кола удешено је као песма за дует, а изазива доиста опште допадање. Р а д и к а л примећује даље : „Желети је, да наш млади музичар нађе потпоре у свом трудном послу, како не би малаксао. А од њега ће много зависити, па да временом доиста буде једна звезда на нашем уметничком небу. Изгледа по свему, да је дар ту. Сад још треба само чврсте воље и усталаштва, а поглавито оне лепе врлине, којом се одликују сви истински уметници, скромности, па је успех сигуран. Наши млади уметници махом пате од те мане, што се одмах после првих успеха тако понесу и поневиде, да нити више кога слушају, нити пгго озбиљно раде, уобразивши, да су већ постигли врхунац савршенства. Тако после 5—6 година проиадне цео дар. Изгледа, да г. Станковић. не пати од ове болести, и то му може служити само на корист." —• По томе је Станковић нашао свом дару плодније поље у музичкој вештини, него што га је „Свиленим рупцем" показао у песништву. Нека су и с наше стране препоручене његове композиције Српкињама свирачицама. (Дилетантске нозоришне дружине). У Вел. Кикинди састао се 10. октобра леп број пријатеља позоришне уметности и основали су стално дилетантско позоришно друштво. За председника је изабран Милан Петровић, (поанати љубитељ лепих вештина, док је још издавао глазбени лист „Гудало"), за секретара учитељ Милош Бел еслијин. Да се олакша што брже и боље напредак друштва, изабрана су и два одбора, књижевни (осим председника и секретара још млади адвокат др. Богдан Давидовић, бивши известилац на збору Срба певача у Н. Саду, начелник Р и с т а Т ел е ч к и, дрд. Иван Веселиновић, Коста Бубаловић и Ар. II о п о в и ћ), који ће добављати, а у оскудици и преводити позоришна парчад и делити улоге, и административни. Представе ћ.е се давати на добре цели према потреби за певачко друштво, за срн. ратарску читаоницу, српско забавиште, које има да се тамо оснује, и т. д. Намера је врло лепа и племенита. Гарантира нам добар глас поду8етника, да ће се, у добри час, и остварити, тим пре, што је удружење то изазвано већ унапред добрим и сретним покушајима, лепим одзивом иублике и вољом суделача и суделачица. Дилетанти у Кикинди дали су, као што читамо у „Застави" (бр. 156.), наиме већ. две представе у корист тамошње српске ратарске читаонице, и то : Ц и л и н д а р, шаљиву игру од Ђуре Страјића, сада пароха у Пирошу, а 4. октобра Преки лек Мите Кадића и Љубавно писмо Косте ТриФковића. Дописник хвали представу, нарочито истиче вешту игру гђе Толингерке у првом комаду у наивној улози собарице Живане, игру гђце Веселиновићеве Љубице у улози лекареве жене и гђце Ангел. у улози жене адвокатове. — Желимо друштву најбољи успех и што дужи век, шат се не буду више појављивале оне немиле појаве између

СТРАЖИЛОВО