Stražilovo

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

719

и хтео је да буде свештеник, но срде га је вукло за природним наукама, те тако сврши на Пештанском свеучилишту мерничко одељење, тако звану геометрију, добије мерничку диплому, постане помоћник универзитетског професора Ј. Пецелта и након неке године асистентскога рада постане год. 1847. редовни професор ириродословља на повоуређеиој ЈостЈ |Овој индустријској шлоли у Будиму, из које се школе временом, за ових 40 година, а најодлучнијим утицајем и сарадњом Стоцековом, развило данашње краљевско Јосифово техничко свеучилиште у Пешти. Др. Јосиф Стоцек је својим проломским, научним радовима на физици у мађарској књизкевности јоП1 у добу од год. 1850. —1800. изишао на велики глас, јер се у радовима својим одликовао и самосталним исиитивањем, које је донело нових резултата науци у опште. Његовим је радовима и „Мађарско ариродњачко друштво" , од год. 1865., када му је Стоцек посгао председником, добило живога полета. Др. Ј. Стоцек је још више одскочио као професор. Речит, јасан и поуздан у својој струци уме он слушаоце своје да занесе, да се с њиме заједно задубе у најзаплетеније проблеме теорије калоричке механике, коју је он дуго година једино у домовини предавао. За то и има хиљадама ученика, који су данас професори, мерници, лекари па и државници, који се и сада јоти радо сећају оне умне слаети, што су је црпели из предавања Стоцекових. Као професор достајао је др. Ј. Стоцек великих части и достојанства. Од године 1869. био је ректор политехнике, која има њему да захвали, што се преустројила и постанула универзитетом. Стоцек је потпредседник „ Земаљског насгавнот веЛа "; управитељ је „Преиарандије учитеља средњих школа и ; председник је и „ Исиитне комисије ирофесора средњих школа". У свима овим достојанствима др. Ј. Стоцек развија велик рад и био је у своје доба ватрен поборник реалних школа, када се радило, да се оне у нас укину. За свој иеуморни научно-књижевни и наставнички рад одликован је др. Ј. Стоцек двема највишим иочасгима, које може да постигне у нас научењак и књижевник: Стоцек је иотиредседник „ Ма~ђарске научне академије " и доживотно именован члан „Магнатске куЛе". Доиста да Стоцеков скромни отац није у сиромаштву своме, боцкајући иглом зарад коре хлеба себи и својима, могао ни у сну снити, да ће му његов син, ма да је био први и најбољи ђак у Суботичкој гимназији, уздићи се икад тако високо као

што се уздигао. И на овом честитом сину сиромашког кројача доказало се јасно : да честитост, гвозден труд, неуморан и савестан рад уз умерен живот могу да уздигну даровита и поштена човека на највиђенија места у народу му, домовини па и свету. Далеко бих зашао, кад бих хтео да потање излажем рад овога великог научењака и врсног учитеља. Само ћу још једно да напоменем, што биографи и славослови Стоцекови прелазе ћутом — а то је: да најинтезивнији научно-књижевни рад Стоцеков потиче из времена, које падаугод. 1850—1860, дакле у време ансолутизма, када су у домовини нашој делали као професори знаменити и стручни научењаци Чеси, Словинци и Немци, а наиме као професори средњих школа у угарској престоници. С тима је научницима др. Ј. Стоцек друговао и радио — отуда је и у његовим радовима она строга збиља, она темељна научност, она ненаситима жеђ за решавање научних проблема и неуморно испитивање скривених закона у природи. Да ко запита др. Ј. Стоцека за ово, не верујем, да би порицао, од коликог му је подстрека био у млађе доба рада његов онај високи научни ступањ, на којем су стајале гимназије и реалке у Будиму и у Пешти. Светковање четрдесет-годишњега рада научењака и учитеља др. Ј. Стоцека дало нам је иовога доказа, да Мађари умеју доиста да одају ношту својим заслужпим људима. 0 свечаном скупу у великој дворани овдашњег магистрата, на вечери у почаст слављенику, видели смо на окупу најодличније близо 800 заступника престоничких научних и просветпих завода, месне и државне власти. Српство је заступао при тој светковини надзорник Текелијиног завода са питомцима техпичарима и филозофима а кад је међу многим брзојавним поздравима поменута и честитка: „ иравославне сраске велике гимназије Новосадске " поздравио је свечани скуп нашу гимназију са најживљим узвицима. Јубилар ми се по свечаној вечери врло топло, српским језиком, захвалио на симпатичном учешћу Срба у његовом јубилеуму. „Међу Србима имам ја својих добрих другова и вредних ученика, које врло ценим и поштујем" — биле су речи заслужнога старца. Др. Ј. Стоцек је зарио већ у седамдесету али је здрав као кремен, румен као ружа, уз то висок и прав као бор — доисга диван старац; човек је то питоме нарави, племенита духа и добра срца а све то чини те га другови љубе и поштују, а ученици његови носе на рукама и обожавају. „У добар час се родио — ко је најбољима свога доба угодио!" с. в. П.