Stražilovo

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

713

Француски се народ некако чудноватим начином с нашим народним песмама упознао. Године 1825. и 1827. изашла је у Паризу збирка наших народних песама иод именом: . : !м Ои&1а, оп сћогх Ае роешн ИНгирш гесиегШен Лат 1а ВаЈтаИе, 1а Вовпге, 1а СгоаИе е1 Г Негх,едоете". ГГреводилац ових песама није с почетка свога имена казао. Песме су ове с највећим ентузијазмом биле примљене, па ипак се знаоди словенског песништва не могоше с њима опријатељити и задовољити, и ако је преводилац себи ласкао, да је језик и облик савладао. Први, који је овог незнанка напао, био је Пушкин, који се с овом збирком нонајвише забављао. Па ко је био преводилац ових песама, за које се тако и Герхард и Енглез Бауринг интересовали ? То беше књижевник француски Просиер Мериме, писац „Кармене" и враголан, који је уживао у разним мистификацијама. У нредговору књиге своје исповеда он, да му је мати била „Морлакиња", да добро познаје народ, језик и обичаје илирске. Но кад су га напали, а особито Пушкин, који га је називао највећим бесавесником, мораде Мериме скинути образину. Године 1840. приликом другог издања изишао је Мериме с бојом на среду те признао, да у намери, да путује преко Балкана а не имајући за тај пут новаца, морао је ради хонорара латити се ове ствари, не би ли на тај начин дошао до новаца. И тако је Мериме, не знајући ни језика ни народа, превађао песме и то сигурно по опату Фортису, и његовој збирци, те је тиме и Герхарда и Бауринга и Пушкина преварио. Достојну пажњу иоклонише Ентлези нашим народним песмама поглавито онда, кад их је Фанријели почео својом збирком грчких несама упознавати, и исте с нашим народним песмама сравњивати. Колико се Енглези дивили и чудили лепоти грчких песама, толико су двојином више уживали у лепоти наше народне појезије. У Енглеза је преводио наше народне песме славни Ј/он Ђауринг, који је, уживајући у њима, називао их драгим камењем. У руској су литератури писали о нашим народ-

БРАНИЧ СРПС ПИШЕ ЈОВАН 1.) У Ејесшки ћгуа1«ко§'а Ш агрзко^а јсика, што га издаје југославенска академија, а у свеску петом, што га је обрадио г. М Баљавац, стоји на стр. 67.: „оћКк соојесг ров!ао је Ш 1;ако <1а је хзрасШ г те^ји с 1 ј 18ра1о I ј 1иа с, Ш 1ако <1а ае гјг вагеЈо па г и , иа се навађа и пример из типика св. Саве: чловћче ради немошти. Овде се, дакле, мисли, да је у члов 4 ч е паставак ији, што мислим да не ће бити до-

ним несмама и имитовали их: Греч, Пушкин, Бодански, а понајвише Востоков. Браћу нам Ччхе упознаше с нашим народним песмама: Колар, Челаковски, Штур, Тонер и други. Па и мађарски се народ спријатељио са српском народном појезијом, те је у неколико пута и награде расписивао за добре преводе срнских песама. Први, који је Мађаре с песмом нашом упознао, био је Србин Михаило ВитковиИ, подједнако обљубљен у Срба и Мађара. Још слављени књижевник мађарски Казинција превео је на мађарски језик иесму о љуби Асанаге с немачког и у писму, што је писао Лукијану Мушицком, није могао довољно да је се нахвали. Већу збирку наших народних песама превео је Јосиф Секач а у најновије доба издао је одабрану збирку наших народних песама у мађарском преводу | Ђорђе РадиЛ, бивши управитељ, велике гимназије Сомборске, под именом: „Шдоте&ег <1а1ок" 1882. године. Неколико песама наших преводише још у Мађара Карло Сас, Коломан Тот и Јосиф Бајза. Од Срба су преводили наше народне песме: на мађарски језик Мита ПоиовиЛ, а на немачки језик, мајстор у иревађању, Светозар МанојловиЛ ц. кр. капетан код телесне гарде Његовог Беличанства краља нашег. Лирску песму нашу облачили су у туђе рухо с успехом Ђена ПавловиК и Милан СавиН. Оволико смо ето у кратко прибележили, где се и шта се о нашим народним песмама у јевропској књижевности досад писало и говорило. Признајемо, да је ово непотпуно. Но камо среће да се озбиљни књижевници наши потруде, те да прикупе и критички расветле све оно, што је досад туђин о народу нашем, о историји и књижевности нашој, писао и говорио; јер не мозке и не сме нам бити свеједно, у којој и каквој се боји народ наш и његов живот страном свету приказује. Посао би то био тежак истина, али благодаран. Љубави дакле, љубави према своме имену и части народној, па да смо виђени и нред Богом и пред својим и туђим светом!

(ОГА ЈЕЗИКА. ЖИВАНОВИЋ. бро. Ја мислим, да је у овом облику чловћче наставак јо, јер у старом српском језику од речи ч л овћкв и нема придева са наставком ији. Придев од човек са наставком ији долази у народном говору и у свом зачетку иомешао се одмах тај наставак ији са наставком јв, само што овај долази у сложеном облику ји. Тако имамо ч о в е ч и ј и и ч о в ечји. Овај последњи облик надвладао је нрви. Али