Stražilovo

Б р . 48.

СТРАЖИЛОВО

767

тали сложена тела и како се дају мевати. Он је био, који је рекао, да су металима састојци меркур (жива) и сумпор и да се из метала може од ових саставних делова вадити, колико хоћемо, или им по вољи и додавати а тиме метал потпуно мељати. У злату је, по Геберу и алкемистама, чиста жива и мало чистог црвеног сумпора; у сребру има опет чисте зкиве и чистог белог сумпора; у гвожђу је обојега у неком особитом стању, које је налик на земљу. Бакар добија златну боју, кад му се дода цинкова оксида, а у белу боју прелази, кад се помеша са арсеником — зато су у први мах држ,али, да се бакар тако преобразио у злато и у сребро. Гебер је као кемичар доста унапредио кемију: металургијом се много бавио; пронашао је неке металне оксиде, сумпорну киселину умео је добијати из стипсе а салитарну из салитре; он је наградио царску водицу, многе соли је такође нашао. У опште има великих заслуга за кемију, поред свега тога, гато је он ширио алкемију у Шпанији а она се одатле доцније и сама разишла но целој Европи и скоро по свима људским сталежима. Прави прелаз алкемије на занад европски био је десетог и једанаестог века, кад су Арапи и Маври увелико већ бшги у Шпанији. Од гбих је примиозапад сву науку па и алкемију и примио ју је баш онако, како су и Арапи знали, ал се страст за златом брзо подигла у Европи а тиме ироцветала и алкемија. Како су у оно доба ретке биле гаколе и тегако се у школу ишло, то је тек погдекоји човек научењак био, ал тај је онда зпао скоро све науке: био је и богослов и философ. Једно исто име читамо да' је радило у више струка, отуд и имамо и међу алкемистама и богослова и философа и у опште уче-

них људи, ал наилазимо и на сасвим непозната имена, која су забележена у алкемији. Врло многи превртали су и изучавали старе списе из кемије; тражили су по њима ма и труни само какве о златотворству и о камену мудрости. И најмање ситнице биле су за њих важие. Но све то не поможе. Алкемичара беше у 15. веку врло много; све листом одало се алкемији, сви редом хтедоше на лак начип стећи великих новаца. Многи су терали занат више као варалице и пробисвети, него зато, гато су мислили, да је доиста све онако, како говоре и творе. Тако су лаким трудом долазили до имања а варали неуке људе. Славни сколастичари Алберт Велики и Гогер Бакон веровали су у камен мудрости и били су алкемичари поред остале научености своје. Алберт Велики пао је био већ у сумњу, да је врач и виловњак, а све због тога, гато је врло много знао из кемије и физике и гато се бавио алкемијом. Међу алкемисте од вредности долази и знатни лекар Виланова, који је написао преко двадесет списа о алкемији. Најславнији алкемичар тринаестога и четрнаестога века био је Гајмунд ЈГалус, који је, као гато веле, издао пет стотина списа, а сви говоре о алкемији. За њега се приповеда, да је једном приликом пред енглеским краљем Едвардом I. направио од живе комад злата, који је вредио на по милијона форината. У петнаестом веку први алкемичар беше бенедиктинац Василије Валентин, који се особито бавио кемијом. Писао је врло много, а у списима му се бори право и истинито испитивање са доста великом, да рекнемо, лудоријом, и на послетку надвлада увек вера у камен мудрости; међутим његови списи пуни су кемијскога знања, тако, да се с њиме не може упоредити ниједаи кемичар његових дана. (Наставиће се.)

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ, (Срнско народно позориште.) У прошли уторак 17. о. м. ирешла је иети пут овде преко позорнице „Адријена Л е к у в р е р о в а" Француза Скриба и I е г у в е а, а у четвртак 19. о. м. гледали смо као новину лакрдију Француза Лабиша под насловом „Перишонов п у т". Кад већ кажемо, да је лакрдија, то се већ разуме, да је без икакве унутрашње вредности. Једина јој је хасна на нашој српској позорници то, што даје Добриновићу обилне прилике, да у пуној светлости прикаже свој еминентни комичарски дар. У Суботу, на Ваведеније, поновљена је била у красном преводу М. П. ТТТ а п ч а и и н а позоришна игра Еркмаиа-Ша-

т р и ј а н а „Завађена б р а ћ а", која је иролетос са врло лепим успехом први пут била приказана. Без поговора је и овога пута у8 одличне репрезентанте главних лица, уз Миљковића, Лукића, М. Димитријевића, Љ. Хаџићеву и Милојевића доказала, да јој је животна снага за позорницу јака и т*рајна. М. Димитријевић је као Ђорђе Ранлјау после дуже болести први пут ступио на позорницу, те промишљеном својом и нарочито природном игром обрадовао гледаоце, који су пријатељи правој, солидној уметности. — У недељу је био на реду Мит е Поповића „Стеван, последњи краљ босаиски" са дичним нашим Ружићем у насловној улози.