Stražilovo

759

Жена му седи код ирозора, па се нервозно смеје. Горка ли смеха! — Ко би то и помислио од просте сељакуше! Не ће и пе ће да се врати, гуска паорска! Оде сва наша нада! Заступиик бониде гледа на нас као гладап вук! — Не знам, да се није већ и дигао против нас! — Зар ниси ти господар над селом ? Зар не мозкеш силом ти натерати девојчуру ту, да испуни вољу покојникову? . . . Ах, пада ми пандури с пушкама газе по двору! — А стари Бохунка? Није више наш поданик. Прошла су она времена, ЈЈујзо. — Прошла! И ми ћемо за њима! Паорија диже главу и даје синове своје у школу, да нам хлебац отимају. Иропаст света! Но, а таке луде, као што је твој брат. још нотпаљују борбу, па у опанак бацају имаае, које пристаде нама и нашој деци! Драгутин да полуди! Страшно банкротство виси му над главом. Што нису прождрле обесне ћуди, то су развукли Чивути. — Само нам још једна пада остаје, Лујзо! — Која? — Аврел мора узети Мару за зкену! Глас му је био таман, али одлучан. Мисао та врзе му се већ давно у глави, али се бојао, да је каже жени. Лујза се стресе као врба, кад удари у њу сикира. Њен син и паоркиња! Каква грозна теваШапсе? Бризну у нлач. Везени рубац са седмоврхом круном поче се влажити горким сузама јадне матере, која је Аврела иајвећма миловала. Ореховљански, велик непријатељ сузама, стао на сред преклада, испео груди, па викну: — А хоћеш ли, да те Ициг Пејселес на поље избаци? То ће бити поШе и достојно нас, кад се по овим дворанама пође шепурити чивутска патка у масној сукњи! И то је, да како, грозно за Лујзу! Чивутин или паор! То јест, зближење оном иароду, у ком су поникли, — иаору; или госпоство чивутске расе на дедовшш! О.тргну ли се од народа за навек, пашће као.слуга тамо, где су до јако господарили ! Да нестане старих имена, а на њихно место да се шире којекакви ... штајни,... бауми, .. тали! Друкче бити не може! Дај Аврела у савет! Годитељи су ту очекивали најјачи отпор, где га нису нашли, — код сина. Ал он им каже, да га сеоска лепотица одбила. Лујзи не би већ право, и што јој се син тако лако приволео. Али је гром тек порази, кад чу, да Мара одбија тако сјајну прилику. — А јеси ли јој рекао, да ће остати опет гола сирота, ако не испуни тестаменат?

— И старцу и девојци сам све то по танко казао. Матори врач се прави пророком, сеоским Диогеном: „Уклоните ми се, госиодине, са сунца!" То су његове речи. Он је задовољан с легатом, што му га је стриц написао у оиоруци. А што му је слао у помоћ, слагао је у штедионицу. Па вели, доста ће му бити, да с тим уда своју кћер. — Није могуће, није! . . . Иде рок, када ће се иресудити, чије је имање. Цела се кућа Ореховљанска љуља као брод на бури. Показао се још један једини пристаи. Ако у њ не уплови Аврел, брод се мора распасти. Бенго ведра, мрачна зима. Матија Мраз се опоравио, дошао к себи. Чело му синуло. А рад у школи добро му чини души. Но што се боље снажи тело, то му тамније сенке падају на душу. Ко се дави, и за сламку се хвата. У својој невољи обрати се Ореховљански к Мразу. Зло га ноништило. — Би сте иаметаи човек. Вас слушају у селу. Молим вас, номозите нам. Знате, имам деце. Синови ће наћи хлеба у свету; али кћер имам, . . . имам кћер! Шта да буде од Јерме? Задрхтало срце учитељу у грудима. Као да га нешто приближи овоме створу, кад разабра, у каквој је иевољи Драгутин. Невоља зближава људе, а најстрашнији облик слабости и беде : смрт изравњава их. — Молим вас, наговорите старога Бохунку, поучите његову кћер. Она ће нам бити анђео среће, она ће нам донети у кућу, што нам је ускратила воља брата нашег. Зар то није право и наравно? Иначе оде имање Пештанској боници. Заборавили смо на свој ноложај у свету, иа род. Отресли смо са себе понос, који је наш урођени грех. Заборавио сам на домољубље, на своје домородне осећаје. Па зар све те жртве да пропадну? Мата Мраз оборио главу на груди, па мисли и дуго мисли. Из дубине његове праве душе грмило је: „Не! Ви охоле издајице, мучите народ, понижавате га, мрзите и његову реч!" Свеколико огромно стрпљење словачког народа изађе у пластичној слици иред његову душу. Врата се другог преклада отворише. Кроз њих провири лик Јермин. Није је довукла амо радозналост. Видила је, да је учитељ дошао к њену оцу. Срце се у њој силно затресло. Тајна нека моћ, неки страх је принуди, да уђе унутра. Последње речи је зауставише на вратима. Учитељ устао са столице, па се усправио. Око му гори живом ватром. Жарка машта младости његове оживи у стиспутим му грудима, млађахна, живахност му разигра крв.