Stražilovo

Б Р. 50.

СТРАЖИЛОБО

793

— Ово дана бираћемо учитеља, — рече грк Лука, кад су изишли. •— Знам. — Закључшги смо, да бирамо таког, који је ове године свршио нриправничку школу ил мл . . . Тргао се грк Лука, није хтео рећи, да не би дознао за план. — Од воље вам. — Хоћемо таког, ал видиш, . . . овај, , . . ту лежи зец, . . . бојимо се, да не узме иопину кћер. — Ха, ха, ха, — смејао се уредник. — Међер сте ви смешни људи. Па шта ако узме? — Није то баш ни тако. Знаш, какавнамје поп. Сам је, па се бочимо с њим непрестано . . . Нека још учитељ узме његову кћер, онда смо готови. — Питање је, хоће ли је хтети. — Може да буде. Девојка је лепа и има нешто, али су и Године, па се просиоци не јављају. Шта није радио, да истисне из села сгарог, док оном није и самом додијало, те отишао, а сад весео. Мани пона! Учиниће све, а младог човека најлакше залудити. Нама треба млад, па свестан Србин. Ја сам већ остарио. треба сад млађа снага, да прихвати. Дакле, молим те, гледај онаког, који мрзи на нонове и који је кадар с њима се ухватитн у коштац . . . А већ ти боље знаш. — Хо, хо, — викао је ваљада стоти нут кочијаш на коње, а толико је нута и грк-Луку опомињао. Напоиале неке мухе и зољеви, па да се откину. Грк-Луку то једило. Оно истина, скројио је путем говор, али то га може забунити, па да заборави казати, што је најглавније.

— Шта си разглавио те вилице, као да си . . . ? — осече се на кочијаша и седе на кола. —» Дакле, тако? Хоћете учитеља под погодбом? — Таке су прилике, па се мора. С Богом! — Сретан пут! Ја ћу већ гледати. Грк-Луки било као да му се какав тежак терет свалио са срца. Колико ли је само премишљао о томе, шта ће и како ће и, хвала Богу, свршио је сретно! Ни бриге га! Док чује Перса, не ће од радости ни распитивати, колико је потрошио и на што. Мисли, да је превари, на да јој каже, како је случајно заборавио. Кад му дошла у памет та реч „заборавио", тргао се и страшне га мисли обузимале. А што опет да се нлаши ? Да је баш и заборавио, зар би јој морао казати ? Написао би писмо уреднику, па ето. Али ипак, ипак, испипала би то Перса. Мани је! Па би сиромах Лука кијао. Не би се могао стаиити код куће. Боже мој, баш је чудновата! Ето, он јој угађа, на опет така. Пред јесен јури по селу читаву недељу дана, док скупи вересију; за све се брине, само да њој угове. Али бадава! Она „нема — осећања!" Као да јој није он муж. „Али сам си крив", пребацивао је често грк Лука сам себи, „да сам био друкчији, не би тако било. Кад год што наумим, иоверим јој. Није ли јој било право, молио сам је, да се не срди, тепао сам јој, као малом детету, љубио сам је. А гле сад ! Али сам си крив, Лука, па ћути, трпи". Још мало па се дух грк-Лукин винуо у виши свет. Не знам шта му било, тек у један пут устао, па дрекнуо, а коњи нагоше. Срећа, те га слуга прихватио. Могла му се и несрећа догодити. После се опет умирио. Само би се мало пренуо, кад би лупио руком о левчу или главом о сандук . . .

(Наставиће се.)

0 КНЕ8У РАСПРАВЉА (Насч Прегледајући сраске и грчке изворе о боју Косовском, нашли смо, да у старијим повесним изворима, а наиме у онима из XV. века, има мало грађе а у споменицима из XVIII. века да је више грађе, но да та грађа није таква, да се може у правој критичкој повести о том боју употребити. Остају још латински и турски повеснички извори. Но што се ових последњих тиче, не смем обећати, да ће доћи до прегледа, јер ми се на молбе и поруке моје нико не одзива из сада према Варадину, те ако мојом удом срећом не стигну ти турски извори из Варадинског Шанца, тога легла — но не жести се, читаоче благи: немој да се љутиш, већ остани спокојан и равнодушан према равнодушности до-

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) тичних пундрава иначе и разметљивих кочопера у Варадинском Шанцу! Под поменутим латинским повесничким изворима мислим и разумем ја: 1.) Талијански превод историје грчке од Јована Дуке у Бонском издању: Биссае Мв^опа каНсо т-вегрх-е1;е тсег!;о, од стране 340. 2.) Дубровчанина ЦревиЛа (1455.—1527.) повесг свога времена (1490.—1522.) „Еисктс1 Тиђеготз Соттеп1апогит с!е 1етрогЉш вшз 1Љег VI. §. XI., у Швандтнеровом издању, том II. 3.) Дубровчанина Мавра Орбина Повест о царству славенском, штампана у Пезару 1001. године. Не зна се, ко је и кад је превео Дукину исто-