Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

дошао ђорнут кући. Није се љутила, ни што је толико вино платио, само кад се може попадији осветити. На неколико дана носле избора добије грк-Лукина Љубица карту дописницу. На тој карти била написана песма, пуна „ахова", „охова", „анђео" и таке ствари, а потписано слово М. Читали су је и у општинској кући, кад је донео пандур пошту из Т. 0 њој се после говорило по читавом селу и изводила свакојака нагађања. Помислите, како је морало бити госпоја-Перси. Она је сумњала, из чије је то кухине, па се баш уз пркос показивала према свему равнодушна. Али није само то било. У очи опог дана, кад ће доћи нови учитељ, певао је пеко нод грк-Лукиним прозорима. Они не знају, ко је, али сумњају. Сутра дан и код попиних новост. НашараО им неко на кући мердевине, на попадија цело јутро говори сваком, ко год дође, како је Десана млада, на показује протокол „крешчајемих". И они не знају, ко је, али сумњају. Тај се дан и писар тужио. Каже, кад је синоћ ишао из крчме кући, па прошао био грк-Лукину кућу, стиже га, вели, неко, те одудари онако душмански. Он, истина, не зна, ко је, али сумња на неког. * ^ * Отишла кола по новог учитеља. Долази на данашњи дан у вече. С тога се и чине толике припреме у грк-Лукиној кући, као да је свети Јован. Још јутрос рано устали су сви, па спремали. Поклали су живину, очистили грожђе, истуцали бадем и шећер и остале ствари, што је за то нужно. Избрисали светњаке и огледала. Све се то данас прегледало, па где год шта није било у реду, то се у ред довело. Госпоја Перса пустила ћерке да раде. Једна кува, друга меси, трећа помаже и једној и другој, а она само огледа и каже што треба. Лука наточио у боце вино, па метнуо у хладну воду. Тужи се само, како га нос сврби. — Гледај, богме, но твом обичају, па се покажи, — рекла му на то госпоја Перса. У том се и вече приближавало. Сад ће. Тек што није искрсао.

У Н. било је више свршених приправника, али их уредник није из ближе познавао. А ту треба пазити, кога ће човек препоручити, јер као што грк Лука каже, поп им доста смета. Истина, у селу су сами народњаци, али је и грк Лука, њихова душа, сам, а против њега је и пон и нотарош. Узмимо

само тај случај, да грк Лука умре, ко ће га заменити? Или да учини што год, због чега би га у селу омрзнули, противници ће употребити ту нрилику, те сломити странку са свим. Нико им не ће сметати, јер грк-Лукина реч не ће важити. И тако би било: због Николе и на светог Николу! Са свим је оиравдана грк-Лукина жеља, да дође таки учитељ, који ће исповедати начела народне странке. Но опет не може се човек на то ослонити. Зрели људи, на преврну. А младић, који је настао тек да живи, па још ако му се допадне попина кћи . . . Али учиниће своје. Нрепоручиће им, за, ког буде држао, да је најспособнији, па што Бог да. Баш у том времену, кад је премишљао о томе, кога да препоручи, јави му се таман прилика. Једног дана дође у редакцију Милоје Спасић, који је баш те године положио испит о учитељској способности у С. Уредник га је познавао из радова, што их је писао за подлистак. Био је Милоје врло добар ђак, али и врло сиромашан. Тек што је пошао у школу, умре му и отац и мајк-а, — остављен је био сам себи. Истина, нашло се људи милостива срца, који га потпомагаху, али та потпора није била толика, да је њоме могао подмиривати све потребе своје. Морао се и сам бринути. Писао другима и учио друге, па тако зарађивао себи кору хлеба. Колико пута дубоко у ноћ седео је и радио. И тај рад није му тешко падао, нити се коме тужио, него га је увек с вољом свршавао. Болело га само и тешко му било, што је знао, да ти људи, којима он ради, којима, тако рећи, продаје иоловину свога века, држе, да му тиме чине милост. Па ипак покрај свега тога није клонуо. Имао је духа, осећао је снаге за борбу, јер му је нред очима увек лебдио, истина, тешки и неблагодарни, али племенити учитељски позив. Мучећи се тако и злопатећи, свршио је други разред у приправничкој школи. У том се указала згодна прилика, да се опрости тог трудног посла и да мало дахне душом. У X. у горњој Мађарској било је празно учитељско место, али се нико није пријавио, сваки је тражио боље. До душе, плата је мала, али за самца човека опет доста. Милоје, по савету својих професора, потражи то место и добије га. И тако постаде привремени учитељ. Дошао је у место, које лежи као острво у мору туђинштине. Срце му играло од радости, кад погледи у оне