Stražilovo

Б р. 1.

СТРАЖИЛОВО

да затрпава државе и народе на, југоистоку Јевропе, рушећи до темеља сваку културу, која где јаче где слабије баш ночела беше да захвата корена. Дубровник, уживајући безбедност у окриљу угарских краљева (1359.—1526.) оста поштеђен од те навале. И баш у оно доба, када су остале све српске земље коначно нотпале под турску превласт, у Дубровнику је најбујније цветала трговина и гомилало се богатство. Поред окриља угарске круне знадоше Дубровчани обезбедити своју трговину по Балкану и код Турака. Те не само да нису ништа имали да трпе због турске инвазије, него као да им, и нехотице, донела користи, што већ свршетком XIV. века многа српска властела мораде да безбедности ради склања своје благо у Дубровник. А од српских владара имали су и пре и после тога силне трговачке и рударске повластице за српске земље и руде. Па кад (1453.) још и Цариград паде, те се сва наука грчка пренесе у Италију, где и пре тога већ песништво и уметност слављаше своје златно доба, па отуд и у Дубровник, постиже Дубровник врхунац своје славе. Дубровник по свом географском ноложају, с једне сгране тик уз море с друге земљиште по природи својој незгодно за обрађивање (већином каменито и пусто, по најбоље још за маслине), беше упућен на море и бродарство, на трговање и обртност. 1 ) Долазећи тим у додир с разним народима и бољима и горима од себе, упознаше се Дубровчани брзо с вигаим потребама културног живота. И за кратко време поста Дубровник „пристаништем и заклоном од невоља за целокупно не само трговачко него и духовно опћење двају светова: грчкога и римскога.... Већ средином XIV. в. стојаше Дубровник културом својом напрам суседној браћи на истоку врло високо, те бијаше од њих врло цењен не само као град богат и угледан трговином, него такођер као место од знања и науке. Ако је веровати речима Дубровчанина Церве, год. 1351. носла сам цар српски Душан силни посебно носланигатво у Дубровник, с молбом, да му Дубровчани даду на двор српски 20 племенитих младића; а до мало отправи опета у Дубровник на науке ршпагшв е{; ас1 Шегагдп1 вШсИа ар1шге8 ваае ^епЉ шуепеа (најодличније Српчиће вољне науци). Од самога гатовања њихове науке основа им цар у Дубровнику јоштер велику књижницу, пуну драгоцених грчких и римскихкњига." 2 )

') Вид. ироФ. дра II. Маткоиика у „Раду југослоненске академије", књ. VIII., 81. 2 ) Чит.: В. Јагића: „Трубадури и најстарији хрватски лирици," у „Раду", књ. IX., стр. 202. — Неоцењива је то расправа ва познавање иочетка дубровачке културе.

Књижевност дубровачку не можемо довољно разумети без познавања тадањега стања просветнога на југозападу јевропском, особито у Италији. Као што су некад, вели учени Јагић, пре него што беху основана свеучилишта, селили се по свету и учитељи и ученици, тако путоваху тада граматици и ритори као приватни учитељи из града у град. Иван Равенски (на измак XIV. в.) и Филип Де-Диверсис (прве половине XV. в.) беху таке хуманистичке скитнице, који нам знају доста да причају о Дубровнику свога доба, камо долажаху да окушају своје знање и умење. Пут}'јући Дубровчани, дакле, на разне стране и примајући у свој град разне људе од науке онога доба, заволеше и сами науку и образовање. А с Италијом није свезивала Дубровник само трговина, него и знање талијанскога језика као и знање латинскога и католичка вера са својим срединггем у Риму. У први мах угледаху се дубровачки песници слепо на италијанске следбенике Петрарке и онога песничкога правца, којем он бегае представник. Али доцније почегае да црпу своју ноезију из врела домаћега, дакако, да се ипак не могогае отргнути с извора, на које су их упутили учитељи њихови, а то су књижевности талијанска, латинска и грчка. 0 оригиналности дубровачке поезије лепо каже учени академик А. Павић пигаући историју дубров. драме (стр. 4.): „Ова дубровачка оригиналност није никакве узвигаене вриједности, него истом средње; али кад ју узмемо као илод давности хрватске, из које нам је једини останак, за насје и такав илод много вриједпија слатка усиомена на ова крвава времена, утјеха у овим тешким, а лнјеиа нада за (времена) будуба." Још од ночетка употребљавала се у Дубровнику три језика, латински у прози и поезији, талијански понајвише у службеним сгварима, и народни у иоезији, у школи па и у државним пословима, све, да бог ме, нисмом латинским. Две је особине у дубровачке књижевности: чист народни језик и сама аоезија. (Научна дела писали су или латинским или талијанским језиком. Та радња дубровачких писаца може нас се, дакако, тицати као мерило у онће за тадању дубровачку просвету, али не, кад је реч о дубровачкој књижевности и као о једном периоду српске и хрватске књижевности.) Језик у писаца дубровачких је народни онога времена, и то у први мах чакавачки, доцније све већма овлађује штокавачки. У њему је доста разлике нрема данашњему народному језику; ако те разлике и нису, дакако, тако огромне, захтева се ипак од читаоца, да је познат с науком српскога