Stražilovo

Б р. 1.

у старом словенском језику гласио је ген. једнине: еЂ1 мо V, датив једнине : смнокн, вокатив једнине: смпог, па таки је вокатив једнине остао у животу и у Гундулићеву »Осману-<. Владиславе, пољачкога славна краља славни сину, чим тва пуни слава многа свега света величину. — I., 55.

ЦРТЕ ИЗ

II мало Српче већ пева данас широм по српским крајевима коло Бранково, те слави у њему и Дубровник „са несме из старине пуне славе и милине." А како је и чим је достао Дубровник те славе, наћи ће се и међу одраслијим читаоцима доста њих, који то не ће знати. Ту се новија каижевност наша љуто огрешила иемаром према читавом најсјајнијем периоду прошлости своје. Јер, осим школске књиге за историју срп. књижевности од Ст. Новаковића, и I. Цветника Суботићева, једва да се иначе још где рекла која било о читавом периоду дубровачке књижевности било посебице о ком књижевнику те периоде. 1 ) А осим оно нешто огледа у Суботићеву Цветнику, тешко да је иначе бар још онолико из несника дубровачких штампано за Србе, који пишу ћирилицом. 2 ) Није тако и у Хрвата. „Матица (илирска) хрватска", Југословенска академија, на и поједини издавачи издавали су већ у неколико маха и целокупна дела важнијих дубровачких песника. Данас имамо у академину издању једанаест књига дубровачких писаца, 3 ) које накупише и за штампу прих ) Кад сиоменемо Косте Руварца: „Значајност дуброначке књижевности", (у „Скупљеним списима. I." , Јована Ж и ва н ов и ћ а: „Чланке за иознавање х^њижевности наше: 1. Приказање. II. Дубровник и комедије Николе Наљешковића", („Јавор", 1874., бр. 6., 7., 8., 16 и 17.), и Ђорђа Магарашевића: „Како је Гундулићева Османа допунио Соркочевић, а како Мажуранић", („Јавор", 1880., бр. 32., 33 и 34.), тешко да нисмо све набројали, што је ћирилицом писано о том предмету до тристогодишњице Гундулићеве. 2 / Још 1827. год. изашао је „Осман" штампан ћириловским словима у Будиму у две свеске у књизи, којој је натнис: „Разна дела ЈеФте Поповића'. То би било у Срба ирво и до данас једино издање из читаве зар дубровачЈсе књижевности, штампано ћирилицом. *) 81>аг1 р18С1 ћгуа<:8к1. I. Пјесме Марка Марулића, 1869. — II. Пјесме Шишка Менчегића Влаховића и Ђоре Држића 1870. — III. и IV. Пјесме Мавра Ветранчића Чавчића. 1871. и 1872. — V. Пјесме Николе Димитровића и Николе

Данас нема ни једнога облика из четврте врсте, јер су се сви номешали по аналогији са ирвом з-врстом. Али остатак из ове врсте четврте види се ипак и данас у овим сложеним речима: полусестра. п о л у б р а т, полуока, полугодишњица, полуг р о III н и ц а. (Наставиће се.)

ШЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане Та са песме из старине Пуне славе и милине! редише први хрватски и српски знаоци дубровачке књиге (И. Кукуљевић Сакцински, др. В. Јагић, др. И. А. Казначић, др. ђ. Даничић, Армин Павић, и др.), а „Рад" југословенске академије мало које године да не донесе какву узорну стручњачку штудију или расправу ма о којој страни оне књижевности. Ко би хтео данас да се позна са старим песницима Дубровчанима, тај ће их најбоље нознати по издањима, дакле, југословенске академије, колико их је, дакако, она до сад прикупила, издала и проучила. Три стотине година се равно навршило, како је угледао света најславнији међу дубровачким песницима, како се родио Иван ГундулиК. Срби и Хрвати данас свуда славе спомен свога великана песника, који је у свом „Осману" онако лено опевао победу хришћанства над мухамедовством, који је у својој „Дубравци" прославио слободу свога милога Дубровника. I. Кратак преглед дубровачке књижевности. Дубровачка књижевност живела је у градовима и по острвима далматинског приморја. Али средиште јој била тадања дубровачка република са својим градом Дубровником на обали јадранскога мора. Књижевност та постаје, расте и опада заједно са слободом, богаством и образованошћу града Дубровника. Дубровачка књижевност хвата време од друге ноловине иетнаестога века па до осамнаестога; дакле, развија се баш у оно доба, када се турска навала згранула из Азије, па као лавина почела најжешће Наљешковића. 1873. — VI. Пјесме Петра Хекторовића и Ханибала Луцића. 1874. — VII. Дјела Марина Држића, 1875. — VIII. Пјесме Николе Наљешковића, Андрије Чубрановића, Мише Пелегриновића и Саба Мишетића Бобаљевића, и Јеђупка незнана пјесника. 1876. — IX. Дјела Ива Франа Гундулића. 1877. — X. Дјела Франа Лукаревића Бурине. 1878. — XI. Ијесме Миха Бунића Бабулинова, Мароја и Орација Мажибрадића, Марина Бурешића. 1880.