Stražilovo

Б р. 1.

СТРАЖИЖ )

Да, од свијех дјевојака, што пред црквом гледаху, како он барјактари дјеци, не би се пи једна нашла, да рече : »Не бих пошла за њ!« Ни једна за цијело, па ни од прћијашица, (а што их би у нашој општиници, бјеху све иа окупу пред црквом), јер осим свега, Сишо бјеше веома мио женској крви, као што су им обично мили момци здрави и добри. Он зна то, али нити се с тога поноси, нити коју обмањива. То га уздигну још више у женскијем очима. Свака је увјерена, кад би јој Сишо рекао: »Хоћу те«, да не би већ вјером обрнуо. Једна само као по мало осјећа, да.јеСишо љуби, и ако јој он то не исказа. То се не може скрити цури ни најпростијој, а Јања Бркићева не бјеше тупо чељадешце. И она је, разумије се, у тој налози, међу својим другама, па јој се шћеде да крене најпрва. — Ма куд си нагла, бона? Зар не ћеш мало поиграти? — веле јој другарице. — Не могу, сеје, душе ми. Стари логом лежи има три дана, маја је сама, а ко ће готовити? — вели Јања, па пође крајем зида црковнога, да се прекрсти иред вратима. Шкрипе нове местве на ногу, а нова набрана сукња и гуњић опточен пјевају на њој, што но ријек. Свакоме се очи отимљу пут ње. Би ли сад што се баш намјери, или је Сишо из далека замотрио, да се она одвоји, еле је момак опколи са својом четом. Брани се цура, па се смије. А дјеца је облијеколила, скакућу око ње и хватају је за руке, па вичу: — Колендиши, Јањо, колендиши! Ако не дарива, не удаде се! Сишо се маши у џен, па просу на страну по шаке ситна новца Дјеца нопадаше по тратини, као врапци на зрње. Онда он брзо извади из гуња здраву велику наранџу, удјену у њу златицу, па то поклони дјевојци: — Сретна ти нова година, Јанице, душо. У њој се, да Бог да, ти моја назвала! . . . Крвца млазну живље кроза срце и оно заигра у њеним грудима, као никад до тад. Надала се зар, да ће, кад било, чути таку ријеч од њега, али се тога јутра заиста не надаше. Нагађала је, може бити, како ће та ријеч бити слатка, а сад јој се учиње, да окрилати. Пође источнијем крајем, метнувши наранџу на срце. Лети, лети, а све јој је ведро и жарко пред очима. Кога год срета, свак јој је мио. Кршћанке*) јој честитају благдан мимогретке, а она *) Католичке жеиске

се љуби са сваком, и с онијема, које добро не познаје. Младо љетаптце, чило и весело, облијеће" је и шапуће јој, а све уз корак: — Срет-на би-ла, мо-ја се на-звала! . . . . Сишо немаде кад разабирати, видјеше ли други његову мајсторију, али га та помисао збуни. Хтједе у цркву, но га дјеца опет окупише. Сад се присјети, да он друге забуни, те стаче наранџу с мотке, па је хитну у вис. Свак одиже главу. А у то он узе за руку неку своју братанићку и први заврже коло довикујући момцима. Коме не би до игре, одмаче се, а лацманија се зби у гомилу. Само три њихове, три танане латинке, остадоше одвојене, али не далеко од свога јата. Госпођице зборе жнво, кикоћу се и тапшу ногама. Неки чивитар, сух у животу а надутијех образа, укочен и улицкан диже високо клобук над главом, па га спусти, као низ обруч, до кољена и преви се пред њима. — На здравје, сињорине! — На здравје, шјор Филе! — одговорише све три, с лакијем поклоном. Филе се рукова са двјема крајнијема, мрмољећи нешто, а оној у средини рече гласно: — У о с т а л о м, ми би се могли и нол>убити ! . . . Она се трже као увријеђена, али не извуче своју руку из његове, но ће му тобоже огатро: — Молим, господине ! . . — Молим, госпођице! . . . та ваљда ме разумијете ! Ја ћу данас имати високу часг, да вас запросим у госпође мајке — у осталом, ако вама не буде противно! Пак, смијући се »дражесно« и клањајући се, поврати се међу госпоштину, а очима као да их пита: »У осталом, нијесам ли ја човјек љубазан, пун духа и досјетљивости, а?« А оно све, мушко и женско, сложно му потврђују, да јест баш таки, — таман као да их бјеше ријечима нитао. Још се неки од чуда пренеразују, како то би из ненада, — премда је свако знало, да се Филе преписује са госпођицом има двије године. Розина, (тако су је звали, а то би било по простачку: Ружица), не збупи се ни мало, по се поздрави са својим другарицама, пак отиде западнијем крајем. Иде, чисто поиграва, не осврће се ни на кога, ни на што, но снива на јави. Гледа себе у вјенчаном руху, како смјерно, с обореним очима греде том истом улицом. С прозора је гледају, иред њом се народ