Stražilovo

28

СТРАЖИЛОВО

Б р . 2.

толико и ио себи мудра, ја бих ти ипак световао, озбиљни читаоче, да не пожалиш труда већ да у Левенклаву потражиш дотично место, да видиш, како је Мурат драгоман иревео почетак одговора Јевреносова на питање султаново: А шта ти, драги Јевреносе, мислиш о тој ствари ? (а зна се о чему се претресало тада за зеленим столом под шатором султана Мурата.) На то ће одговорити Јевренос: „Мислити и размишљати, то је, даре, твоја ствар, и твоје мишљење је само важно и меродавно. И према твом мишљењу шта вреди и какве вредности може имати мишљење (ВесЈепкеп шн! КаЉзсћШ^е) моје и подобних мени, који смо твоји робови, нико и ништа. Но кад ме питаш, то ћу и ја казати отворено, шта мислим о тој ствари." Тако је од прилике отпочео по Нешрију Јевренос одговор свој и такав је ночетак прикладан и има смисла, а оно у српском и немачком преводу казано нема никаква смисла, и ако оно Пантино „Мишљење је лична ствар" има каква смисла, могло би прикладно бити за професорску катедру и у устима катедралног професора а не у устих Јевренос-бега и на цареву дивану године Мухамедове 791. 3-ћег рамазана. Г. Панта није пропустио поменути, како је Јевренос у свом говору подсетио лале и везире на цара Александра и како се Александар довио, зааалио у цевима салитру и оиалио на слонове, које је инђијски цар Пор пред своје убојне редове поставио био. У српском преводу Нешријеве повести каже се управо: цар Александро — натоварив тоиове на неколико кола и напунивши их счлитром — поплаши тиме слонове итд. на и у немачком преводу помињу се „ Капопеп тИ 8а1ре(ег $е1аг1еп". Зашто је г. Панта од Нешријевих топова направио цеви и јесу ли цеви те што друго него прави топови? Ако је г. Панта заменио топове цевима само зато, што је некад предавао свеопшту историју, онда је требао још један корак натраг коракнути и са немачким Левенклавом гледом на 8. књигу Квинта Курција написати, да је цар Александар велики „<1еп ветеп ће&Шеп, тИ јћгеп 8&1>е1п §е<1асћ1;еп Е1оГап1;еп Јћге 1ап§'еп Киаае! аћгићаиеп ипс! сНе 8сћепске1 ги уегтшДеп," а цеви са салитром напуњене или топове сасвим изоставити — кад се већ и те турске лудорије у српској повести о боју па Косову морале номенути. „И кнез Лазар је у Самодржи на неколико дана нре битке био искупио стубове своје државе, који су му дошли и с њима се световао" — тако продужује Панта, и ја сам уверен, да ће се међу читаоцима мојим тешко и један само наћи, који неће подићи очи своје горе и рећи: „но хвала Богу, кад смо се само опросгили турског табора те нећемо морати слушати луде турске приче о турским ди-

ванима у турским таборима! Та да дуже потраја, и ми би свиколици слушаоци уз приповедача Панту помислили, да смо се потурчили и иостали Турци. Сад, кад смо се нашли у хришћанском српском стану, ваљда ће и г. Панта престати с турковањем, те ће нам о оном, шта се у српском стану ради, причати српски и но српским изворима." Ако се томе надаш и то очекујеш од г. Панте, Србине брате и српски сине, преварићеш се, љуто ћеш се преварити ! Панта је и у српском стану остао Турчин и турски приповеда. Чујдер само, како даље прича тај г. Панта. „И кнез Лазар је у Самодржи на неколико дана ире битке био искупио ст.убове своје државе, који су му дошли, и с њима се световао. Једни су му световали, да се покори Мурату, а други да се с њиме бори. Нешрија сиомиње Јоку, т. ј. Вука, да је на том световању рекао кнезу Лазару: „Ја ћу сам први на Турке ићи, не требам за то никога." Неки су говорили, да треба дотле ратовати с Турцима, док их не покоре, „јер кад се искупила оволика војска, било би лудо и празно блебетање, да се укине непријатељство." Трећи су говорили, да је посве ираво, да не одлажемо борбу, већ што је можно брже да се у битку пустимо. Опет су неки говорили, да треба најпре послати посланика Мурату, да види, шта Мурат хоће, и да извиди, како стоји турска војска; кад се натраг врати и нама о свему томе јави, онда ћемо се на Турчина дићи, у кланац га утиснути, путове му пресећи, и кад не могне извести ни момка, онда ћемо га потући." Кнез Лазар усвоји ово мишљење, потиље Мурату посланике и изда наредбу војсци." Не реко' л' ти, Србине брате и српски сине, да је Панта остао онај исти Турчин, који је и у турском табору био и да он и о световању кнеза Лазара са својима турски и но турском Нешрију прича и приповеда. Овде је г. Панта с једне стране мало подрезао и скратио Нешријево причање, а с друге је стране допунио или правије исправио Нешрија самим Нешријем. У Нешријевом нричању о том првом саветовању кнеза Лазара са својима (стр. 44. и 45.) нема ни помена о Јоки, т. ј., као што Панта додаје, о Вуку. Нешрије сномиње Јоку („Ез §-аћ илЛег Гћпеп етеп ХЈп§1аиМ§'еп, Катепв Јока, тте1сћег 9000 Ееи<;е ће1ећ%1;е) на сгр. 09. тамо, где прича о саветовању српских војвода у очи Видова дне. Ианта је дакле ио свом ћефу пустио, да Јока искаже оно, што је исказао у очи битке већ на састанку, који је „на неколико дана пре битке" дрзкан — и сврх тога Панта је идентификовао тога Јоку са Вуком. И за Вука, зета Лазарева, знао је Нешрија и спомиње га иа два три места, на стр. 41. одмах у почетку своје