Stražilovo

Б Р. 2.

СТРАЖИЛОВО

29

повести (\^Пк А^ик), на стр. 56. (^Уи1к 0§'ћ1и) и на стр. 75. (кагагз Е1с1ат \Уи1к 0§ћ1и), те је г. Панта дупло погрешио написавши: „Нешрија спомиње Јоку, т. ј. Вука, да је на том световању рекао кнезу." Панта је дакле, хотећи поправити Нешрију, иогрегиио, а подрезујући и скраћујући Нешријево причање, направио је збрку, те читалац, ако хоће да сазна, шта се све иредлагало од стране војвода и господара српских на првом њиховом збору у „Самодржи", мораће опет утећи Левенклаву и тамо потражити обавести о разним нредлозима српских војвода, ако то јест држи, да је нужно знати, шта Турчин Нешрија о том казује и прича. Наш Рајић читао је ту Нешријеву новест у Леунклављевој историји, па ју је ипак изоставио из своје повести, држећи, да ни најмање није нужно, да српски читаћи свет зна, шта о том прича турски повесник из почетка XVI. века. Но г. Панта је другога мишљења (а лшшљење је — као што лепо рече Јевренос бег на царевом дивану — лична ствар), и г. Панта прича даље овако: „Посланици српски оду Мурату и јаве му ово: Ја сам, Лазар, за бој спреман. Нека султан удара, ако јуначки мисли, да не буде, да сам узаман дошао." . — „Још Лазар", одговори султан, „није осетио мача османскога, — сада ће га б&ли огледати." За овим нареди, да посланике проведу преко турске војске, како би им страх у срце улио." Као што се види: све луђе за луђим!

И Рајић помиње ту повест „о посолствћ" Лазаревом и приопштује (књ. III. 66. и 67.) „сумму всего слова изреченнаго (сербским послапиком) пред Амуратомт>" и шта је на то одговорио Амуратт., али прије тога приметио је Рајић ово: „у ЛеунклавЈл (књ. У. 171.) повћстствуетсл, аки бм Лазарв нарочно поснлалЂ посланики свол, еже укорити Амурата о косненш, и раздражити его к'в воинћ: обаче о посолствћ таковомг, ни кто, елико в г 1; мђ, огб Тсторшо†не воспоминаетт., кромћ ТурецкихЂ баснословннхт, и пристрастннх -б 1сторш, которнн здћ Леунклавш предлагаета: сего ради и невћролтно бнти видлтсл." „Строго заиста судењћ!" приметио је на те Рајићеве речи покојни Петрановић (Далм. Магазин за г. 1839. стр. 87. Но1;а 20.). Може бити да је и „строго" али је и „основано". Но шта је Панти стало до суда Рајићева? Панта је Турчин и Панта верује турскоме повеснику Нешрију безусловно! Штета је само, што је Панта одвећ скратио Нешријеву повест, по којој и порука Лазарева и отпорука Муратова малодрукчије гласи, него што је Панта препричао, те читалац мора опет да завири не само у немачки Бернауеров превод већ и у толико пута већ поменуту Левенклављеву историју, ако хоће да зна, како је посланик Лазарев испоручио поздрав Лазарев, и како је цар Мурат отпоздравио Лазара и шта је напослетку рекао посланику Лазаревом, јер г. Панта као модерни и само у идеји Турчин угладио је и дотерао је мало причање масивнога туркеље Нешрија из почетка XVI. века. (Наставиће се.)

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА.

НИШЕ ЈОВАН 1.) У Кјесшки ћгтаЛзко^а Ш 8грвко§а је/лка, што га издаје југославенска академија, а обрађује г. II. Будмани, долази под дшак ова реченица: „Дамзначи вријеме, кад је сунце на небу, и обично с ве%им обзиром на свјетлост него на дуљину." Ја мислим, да је у овој реченици „с обзиром на свјетлост " с обзиром немачко Кисквгсћ!, Веги^, Веггећип§', Беги§Нсћ. С обзиром на свјетлост то је немачко тгк Кисквхсћ! аи1' <1а8 1лсћ1;, т Веги^ аи!' с!ав 1лсћ1, ћеги^Нсћ <Те8 1лсћ1ев. Ја мисдим , да би српскија била та реченица, кад би гласила овако : „ Дс/м значи вријеме, кад је сунце на небу, и то обично више по свјетлости него по дуљини." Наш предлог ао служи просто ту исту службу, што и немачко заплетено пш Кисквтћ!, 1п Веги^, Беии§'Нсћ. Каква нам је невоља, да мн од својега простог језика градимо заплетен језик, као што је немачки, који је прошао кроз сито и решето филозофско. Ја ћу овде показати примерима, како нат предлог ио легго служи службу као

ЖИВАНОВИК. и немачко т Веги§-. Вук у „Ковчежмћу и , на стр. 2., вели: „У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се ио закону (религији) дијеле на троје." Да је Вук био окужен немачким језиком, по свој прилици би и он казао овде: „али се с обзиром на закон, с обзиром на религију (111 Веги§ аи! <Не ВеН§шп) дијеле на троје." Ја ћу овде још неколико примера споменути из синтаксе нашега незаборављенога и неумрлога ђуре Даничића. „Немој, сине, говорити криво Ни ио бабу ни -по стричевима, Већ 710 лравди бога истинога." Нар. пјес., П , 34. Како би овде било ружно казати с обзиром на баба, с обзиром. на стричеве, с обзиром на иравду. — „Она је (песма) ио садржању и ио дужини налик на јуначке пјесме." В. Караџић, нар. пјес., 1., 128. Овај је пример са свим палик на пример, који