Stražilovo

Б р. 2.

СТРАЖИЛОВО

вић, па дођу доле, да баш на извору буду сведоци, колико се у истини прави народ забавља о том догађају... Сад се трн млада пријатеља највише светују о том, како да се и Брајковац и Брајковчани покажу том приликом. „Треба наро,ц увести унутра!" — Да приредимо и ми овде какво село у ту цел! — предложи учитељ. Стајић скочи одушевљено и још одушевљеније нрихвати учитељев предлог. Јован се насмехну и не мога да не покаже своју сумњу. Кнежевић му доказује, да то може бити. — Шта ? Научићемо Бранково коло, коју декламацију, један говор, довешћемо гајдаша. Ето села! Бранко Стајић примио ствар за готову. Пред сутон кренули кући. — Стој! Гледај овај призор! ђура Јакшић би кликнуо: „И бог му се диви!" —рече Јован, па стаде. Стали сви. Нашли се на врху брдашца. Испод н>их се таласа китњаста побрдица, да им мало даље пукне на догледу сремска равница испрекрштана друмовима, ишарана богатим усевима, окићена убавим селима. Села се мање или више губе што које ближе или даље, па изгледају из далека са својим кућерцима сакривенима у зелена дрвета као у сиву маглу завијена. Само са црквене куле, где изван села где у сред села, изнад свију висе према лазурном небу; а овде онде одбиће се још последњи зрак о нозлаћену јабуку, зрак сунца, што се клонило западу. Око њих планина са својим брежуљцима и доловима; а но овима виногради, вотњаци, беркови, шуме. Ту ти се измешала румена боја лишћа рујева с плавичасто-зеленим лишћем од фење и другим то модријим то блеђим зеленилом, те се све прелива према ведром плавом небу у сутону у најпријатнијим видовима. По доловима се већ спушта мрак. Нод планином се раширило село Брајковац са својим белим кућерцииа и неправилним улицама, тршчаним крововима и ниским гдегде искривљеним плетеним димњацима. Скромна али, као снег, бела црквица лебди, као нреставник доброга духа, над сеоцем на полеђини једног брдашца тик уз Брајковац. На сред села око крста искупио се народ у чистом свом оделу. А у народу, видиш, око свирца час се таласа, час везе ситно коло сремачко, плаховито оно планинско. Учитељ запева гласно громовито, да се чуло широм по Брајковцу, па се и они око кола осврнуше и погледаше на брежуљак. Запева познати усклик: „Ао свете мио и премио, красно ли те вишњи удесио !"

Стајић застаде. Осети, како га нешто чисто скроз прође, на му пројури кроз сву крв, а коса му се диже. Скинуо шешир, одахнуо, па брише рупцем зној с чела. И нехотице дода уз учитељев усклик: „Само само да још мрети није!" Понда се трже. — Хоћемо ли се ми моћи поутешити, као Бранко, при помисли на смрт? Шта ће „након нас останути", и кад нам се „тело тек под земљицу вргне", а некмо ли да траје, „док се поје, док се винце пије, и док срце за срцем уздише" ? — Блажени ништи духом ! —- примети безбрижно Јован. — Па да за што више од по века проводиш за скамијама, а над књигом? — Да се што боље удесим с овим, што иостоји, и да живим, — одговори Јаковљевић као у шали. — 'Гаки је, брате, данас дух времена. Стајић уздахну и не одговори ништа. Попина Јелена од оздо, испред куће, маше на њих белим рупцем. А Кнежевић је отпоздравља шеширом, па се распевао, па окрену ону Змајеву: „Ала ј' леп Овај свет!..." * Из куће Јаковљевића куља дим на димњак. На огњишту се пуши и ври у нуним лонцима, а цврче батаци на угрејаиој масти. У дворишту је све мирно, све, што не носи име човечје . . . Ал јест! „Мислиш, све је зло само међу људима, међу ближњима!" рекао би и опет покојни ђура, као што је један пут и рекао од прилике тако нешто. Ено, матори се мачак ушуњао у мирно гнездашце спокојних голубова. На очиглед брижних родитеља шчепао им још једини залог узајмне им љубави. Заман им писка! . . . Ено га, стао испред гнезда на пречагу . . . Нагао се . . . Сад ће да скочи на земљу, па да гдегод у окриљу тамне ноћи у самоћи прождере жртву своје мачје неситости . . . На једаред Прас! Пуче пушка. Пуче ама баш пред кућом у дворишту. — Јух! — зачу се из кухиње. Маца вриснула, па испустила канту из руку; а баш је беше узела, да долије у лонац у крај ватре. —• Јух! — зачу се у исти мах и из собе у неколико разних гласова. Ката баш била вадила неке ствари, што их је Зорка радила, па да је похвали пред тетком из вароши и нред сејом. А њих две се нагле радознале. Мали Владимир развашарио своје сиграчке, што му