Stražilovo

Б р . 2.

их донела тетка и сеја. ( . . . „Боже мој," рекла је, да Бог ме, Ката Нати, кад ова извадила сиграчке из торбе, „зар је то морало бити?" —„Немој ти ту мени!" рекла је, наравно, Ната Кати. „То је дечја радост! Да коме ћу, ако аима не ћу!? Дајељихов отац жив!" — „И твоја јединица нема оца!" — И онет нес.у пропустиле, да како, ни Ката ни Ната, да пусте коју сузу у спомен својих покојних. Понда је Ката прешла орману, да покаже Нати ствари, што је Даринка све порадила . . .) Трива таман замахнуо секиром, да прецепи чвор на цепаници, с којом се већ толико бочи и која га стаде толико зноја, те у мало не удари по својој нози. Тамо на дрветима иза кокошинца закокота онај кицош гаћан са свиленим иерјем и китњастом крестом, што се иреко дана шета и ракољи по буњишту око кокошака, мисли, ко је он је. А жустра младица поред њега тако се препанула, да се неје могла уздржати; већ се у највећој дреци смота негде у

коров, да тамо у највећем страху проведе ноћ, док у јутро галан не кукурекне на буњишту . . . Испред куће се зачу громки глас. — Ао, лопове један! То ти је последњи злочин! — Ето браце из винограда! То је његов глас! — викну нрва Зорка. Све поврви на поље. — Шта је? Шта је, за Бога? — Од кад ја вребам арамију! И једва ми се подеси згодна прилика, кад сам се мало и надао! одговори Јован те наслони иушку уза зид. — Волим овај лов сад, него да сам данас уловио дивљег вепра у спахинском забрану. Мачак се стропоштао с голубињака и треснуо о земљу, па се купа и тресе у својој рођеној крви. Сачма му је крунна добрано прорешетала самурину на. дебелој глави . . . Страх пређе све. А радости и изиенађењу, мислиш, не ће бити краја целу ноћ . . (Наставиће се.)

ЈЕЗИК У ГУНДУЈШЋЕВУ „ОСМАНУ".

(НА ЧАСТ БЕСМРТНОМ ПЕСНИКУ О ЊЕГОВУ ТРИСТОГОДШПЊЕМ ПРОСЛАВЉАЊУ.; НАПИСАО ЈОВАИ ЖИВАНОВИИ. (Наставак.) Гундулића. Данас се пак та реч мења обичпо ио првој врсти: Спохољани, ки сред раги

Супстантива прелазе из једне врсте у другу. Тако се супстантив небо мењао по шестој врсти, а у Гундулића мењао се и по аналогији пете врсте:

Без помоћи вишње с неби свијета је ставност свијем бјегућа; сатиру се сама у себи силна царства и могућа. — I., 15. Ах, двије врсте противиије и разлике толи у себи тко сад види, тко ли прије видје здружит вик под иеби. — II., 300. Други, охоло ки под неби врх цара се свијех поноси, самому се клања теби, с поклисарим мир ти проси. — III., 130. Ах, не хвалим непријатеље, иего крипос ка под неби свјетлости има дана бјеље, и гди год је, хвала је себи — IV., 235. На ње штиту звијер је она, проћ мјесецу јасно с неби ка се клања свим приклона, с писмом одзгар: самом теби. — V., 325. Оупстантив рат/, мењао се у ст. слов. језику по петој врсти, па тако се мења и код

рваху се још смиони, ко ови почеше уступати, узмакоше прешно и они. — I., 255. Ах, упути се мирна веће, мјеште крви злато трати: Кад слободит мож' без смеће вјереника, не ишти рати. — VI., 240. Једа бојне Пољаке ће туђе војске сачувати, кад се изгубе они веће у крвавој спрва рати. — XI., 700. Супстантив тЛсш> мењао се у старом словенском језику по петој врсти номиналне деклинације, па тако се мењао и у Гундулићево време. Данас је пак прешао тај супстантив по аналогији у трећу врсту и гласи лјесма или пјесна: 0 дјевице чисте и благе, ке врх горе славне и свете слатком власти ијесни драге свијем пјевоцим наричете. — I., 30. врх Марице ријеке, која мнократ брзи тијек устави,