Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

— Имам врло важна посла, па се журим, да не ододним. — Каква посла, вакве трице ?! — поче Панта и пе даде му, да устане. — Одавде се не иде тако лако . . Еј, бре још литар вина!. . Гле ти њега, како би братац да измакне! — Ала . . . веруј, Панто; ти знаш, да ја ие бегам из друштва . . . Али вечерас морам. — Батали, седи овде! — додаде Пера. Посла?! Еаква проклета посла још ти имаш? — Имам, веруј. — Па да га пустимо! Него да нам каже, какав је то посао, — предложи Милан. — То не могу. — Онда седи. — Седи, седи, — поновише остала двојица. Седе па ућута. Опет гледај у сахат, . . . равио осам. —■ Бога ми, морам ићи. — Знаш услов, нод којим можеш отићи. — Зло! — помисли Стеван у себи. Казати им не сме, а отићи не сме. Седне опет, а све гледа, како би умакао: бадава! Онај проклети Милан узео му капут и шешир. Моли, моли, али не помаже ништа. На послетку извади писмо и љутито га баци на сто. — Ево, неверне Томе, уверите се ! Али што прочитате, нека буде света тајна. Мислим, да не ћемо вечерас иочети издавати међусобне тајне! — рече Милан, отварајући писмо. — Али чујте, молим вас, — додаде, пошто прочита иисмо. — Чујте само: »Драги господине. Мој муж отишао је у Ниш Тамо ће се задржати два дана. Слушкиња ће вечерас у позориште; бићу сама. Дођите после осам сахата Чекаћу вас. Ваша С. Ј.« — Ко је та С. Ј. ? — Зар и то треба да знате ? Дозволите, да бар ово буде тајна.

— Каква тајна? Чудна ми чуда! Писала ти нека женска, и ти то држшп као тајну. Кажи,. ко је? — Мир, браћо! — дође Иера ипак први к себи. — Доста! Не водимо га у искушење, да се огреши о светињу тајне и своје части. То не промаши цил>а. Стишаше се. — Е, већ нека, кад инако није, — дода и Панта с благословом. Стевану се свали камен са срца. Одахну и оде, као да га неко новија. — Ако смо њега и откупили од издајства, нама инак ништа не смета, да решимо онај ребус С. Ј., — приметиће Милан. — Добро је, — кличе изневерени Пера. —• Бар да видимо, је ли вера или је невера. — Хајдемо за њим! — предложи Милан. — Хајдемо! . . . Да платим ! . . . Стевана већ беше пестало, кад она тројица испадоше од Албанеза. Поделише се на три стране, да га сваки посебице гони, како не би упало коме у очи, а најмање, да их сам Стеван примети. За једаи сахат опет да се сви нађу код Албанеза. . . Није прошао ни један сахат, а сва тројица нашли се на уреченом месту. — Ја сам га добро видео, кад шмурну у капију, — вели Милан. — Познајем добро кућу. био сам више пута тамо. У њој станује само господин Јерић са својом племенитом супружницом,госпођом Сосом. — Слаже се ! — излети Панта. — На писму је потпис почетних слова њена имена: С. Ј. — Па то је она, што је пре неко време код ћир-Пашоне, на очи толиком свету, појела пола бадема, а другу полу дала свом мужу, уздахну изневерени Пера. — Да, она ! Код таких је жена обично, право рече оно Стеван, с поља гладац . . .

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ! ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА. ПРБИ ДЕО. Село мало, а тако отмени гости! Иа као да су целом селу дошли! „Догађај" је то за Брајковац . .. Има Брајковац, до душе, своју госпоштину. Али осим господе из среза и суда, којима се и таке мало кад који Брајковчанин обрадује, баш кад дођу, иначе „из бољег

ј^Жош кола с гошћама из вароши несу ни ушла |У|Јчестито у двориште госпођа-Катино, а већ је готово цело село знало, да је сека Ката добила гошће, јер је готово цело село било на раскршћу, где се играло, као обично недељом, коло.