Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р. 3.

света" слабо ко усрећи Брајковац, на кога би се осврнули сви, из свију сталежа поштованога Брајковачкога грађанства. Нре неколико година, а то памте још многи и многи Брајковчани, неје Брајковац био тако с неруке ни крупној ни ситној господи. Док је био нокојни Игњат Јаковљевић жив, знала су и господа из жупаније пут, који води амо. Сам пресветли господин жупан, кад је требало бирати жупаниске преставнике, изволели су толико нута бити гост за Јаковљевића столом. У последње време гонио је Игњата, кажу, да се да бирати чак у Загреб ... А —ски игуман, док је Игњат узимао манастирске воћњаке под закуп, живео је с том кућом као род. Госпођа Ката и данас чува крунаше и сребрњаче, све нове новцате, као да су онај час испод чекића, којима је пречешњејши даривао њену децу, кад је долазио којему на крштење. Па с тога су Брајковчани јако уважавали кућу Јаковљевића, — онда, е, Бог ме, још и данас. Старији свет се особито разабирао за њу. У сека-Катину децу већ сад гледе као у велику господу, па се поносе. „Наша деца!" „Има и у Брајковцу још неко честит!" „Биће још ипак и од Брајковца нешто!" Ето, за што је долазак сека-Катиних гостију „догађај" за Брајковац. Па сад још тим више, што се слегло на један пут ваздан гостију у село. Ту је Јаковљевићкин Јован. Ту и попин сестрић. Понда, ево, и ове! Тејка Давина Живковићка прва дошла, да се поздрави с госпођа-Натом. Давина се одавно нешто и својака с Јаковљевићима. Једаред јој донео покојни Игњат некакав лек из вароши, кад она била нешто љуто оболела. Лек јој тај помогао. И Давина побрати Игњата, па га увек звала братом, а он њу сејом. То задржала и Катица, па њена деца и да нас зову Давину тејком. Па тако и сви у селу, и старији и млађи. Кадгод је у Игњатовој кући било каква већа посла, било да му дођу гости, било да се кољу свињи, или тако што, Давина је увек ту, да свесрдно послужи. Она је, тако рећи, Игњату и свећу додржала. Има род рођени, па неје тако, што кажу, искрен кући, као што је баба Давина Јаковљевићима, од како је .. . Па и госпоштина се Брајковачка узбунила. Госпођа бележниковица, на прилику, видела кроз прозор, кад су прошла кола. Ал како неје нознала никога на колима, послала ђуку пандура да распита, ко је то дошао. Господин бележник, господар начелник, благајник, писар, неколико одборника, дакле све, што се рачуна у Брајковачку високу власт, седели су у за-

себној соби „код разбијене канте" у Марковој крчми и прекраћивали дуго недељно време. На столу, дакако, вина ил' пива пред сваким. Бележиик и један одборник играју баш „жандара", а ос-тали како који. Писар се наслонио на лактове, па „кибицује" одборнику. (Бележник, мимогред буди речено, не трпи то ни за живу главу. „Као да ми ту седи!" вели увек па се удари иза потиљка.) У који мах писар трже очи на прозор, у тај мах прозврјаше онуд кола, а на колима се залепршаше два женска вела. Писар мало поскочи са столице. — Добили смо канда негде гостију!. . . Нонда се узврпољи, док не нађе некакав изговор, да изађе из друштва и оде на улицу, па да дозна, ко је дошао. Баш му то добро и дошло. „Нема ти". вели, „несноснијег посла, него гледати како наш бележник игра „жандара"!" Па ипак увек седи и зева код играча. Него за што и не би?! Често се после картања развезе и пијанка. А он мора ту бити, да декламује. Ко би иначе био у чорби мирођија! . .. Млади Брајковачки тржа мало се неје сломио преко тезге, како је појурио, да види, „какве су то даме", што им се „шлајери" тако ћеггзсћаМГсћ лепршају за њима . .. Нопина Јелена хтела одмах за Зорком да потрчи иред Даринку. Али је задржала мати. — бсћјск! 81 сћ тпсћ^ Јелена! Ако им је стало, нека изволе они најпре к нама доћи. Знамо и ми варошки ред. Ал по мени могу и изостати, — рекла јој са свим озбиљно госпођа Рашићка, па је одмах отишла свом поп-Стеви, да му се нотужи: — Дошле те варошкиње! Колико се Јелена обрадовала својој другарици, толико и више криво њеној матери, госпођи Јелисавети Рашићки, што су „те варошкиње" дошле! Како је блажено трла руке, ка.д јој пало на памет, да доведе поп-Стевина сестрића кући ! II Бранко, ето, дошао. „Красан младић",... „паметан младић",... „озбиљан".. . . „фини младић"... Не зна, како ће пред поп-Стевом и својом кћерком да га се нахвали. Још да јој испадне за руком, да и Бранкову матер превари, да дође, те јој се поклони! Ал биће и то. Све је удешено, . . . по њену рачуну, све. „Та превешће и њу Јеца жедну иреко воде, ма да се колико пући", вели Рашићка за Стајићку. Само да се већ једног дана прошетају деца, Бранко и Јелена, по Брајковцу иснод руке поред „оне премудре Кате Јаковљевићке". Неје друкче, мора се сад радити на врат на нос. Пои Стева мора номоћи.