Stražilovo

Бг. 5.

СТРАЖИЛОВО

кључио, да се без праеета никако не може ни бити тога дана, и ја сам уверен: кад би се десило, да га макар само један Божић прође, да не окуси прасета, вега би целога века гризла савест, што није учинио за доста дужности. Пре празника ишао је у својој старој куртки и у старим панталонама, истина вешто истЛбапима, али за то ипак сасвим изношенима. Сад се показало, да је нов пар хаљина, што му дадоше још пре четир месеца, брижљиво склонио у свој сандучић и нигда га није ни дирао, сладећи се помишљу, како ће о Божићу моћи ново новцато одело обући. Тако је и урадио. Још на Бадње вече извади своје нове хаљине, разложи их, погледа ода свију страна, очисти их (при чему пирну једаред дваред на њих) и свршивши све то, омери их о себе. Хаљине му стојаху као саливене; све је било као што треба и припило му се уз тело до под грло, а ту му се опет издигла јака па држи подбрадак високо. Низ леђа му се опет савио струк, и Аким Акимић се исклиби од милине и задовољства те се некако момачки, на пети, обрну пред својим огледалцетом, које је он још кадгод на доколици, својом рођеном руком опервазио златном хартијом. Једино, што му још копча на јаци не бијаше по вољи приширена; некако није била на месту. Уверивши се најзад, да је тако, Аким Акимић одлучи, да је опори и премести; кад би и то готово, омери опет, и показа се, да је све у реду. Тада сложи све лепо, као што је и било, и с умиреном душом спреми до сутра у сандуче. Глава му је била лепо обријана; но погледавши се пажљиво у огледалу, опази, као да на глави баш није сасвим глатко; помаљале се, ако и једва приметно, неке клице, и он од стиха оде до „мајора", да га обрије, као што се приличи, и да има форме. Па и ако нико не би сутра завиривао у Акима Акимића, ипак се он бријао једино ради умирења савести своје; хоће, најпосле, човек, да зна, е је на таки дан задовољио свима својим дужностима. Држати у реду дугмад, ону врпцу, што притеже нараменице, па петље — урезало му се још од детињства у памет, као нешто, без чега се никако не да ни замислити овај живот, и што је уједно највиши врхунац красоте, до којега може достићи један уредан човек. Еад тако све лепо удеси, а он, као најстарији заточеник у касарни, нареди, да се донесе сено, и узе брижљиво пазити, како га просипају по поду. То се радило и по другим касарнама. Не- знам, за што, но у нас се о Божићу увек по касарнама просипало сено. За тим, кад све то би готово, Аким Акимић се помоли богу, леже на своју тврду постељу и усну као дете од пола године (безмлтежннмт. сномт> младенца), да би се у јутро могао пробудити што пре. У осталом, исто то учинише и остали заточе-

ници. По свима се касарнама полегало далеко раније, него обично. Обични вечерњи послови изостадоше тога вечера, карте нико и не спомену. Све је то чекало сутрашње јутро. Најзад освану и оно. Рано, још пре сунца, тек што мало зазори, отворише касарне н к^раулски унтерофицир, који је дошао, да нас преброји, поздрави нам свима славно рождество Христово. Ми му одговорисмо тако исто, одговорисмо некако умиљато и ласкаво. После молитве, Аким Акимић и многи, који су имали својих гусака и прасади у кухини, потекоше онамо, да виде, шта је с њима, пеку ли их како, где шта стоји и тако даље. Кроз мале, замрзле прозоре наше касарне и кроз мрак видело се, да у обе кухине, у свију шест пећи пламса жестоки огањ, наложен још до зоре. На двору, у тамнини, промицали су већ заточеници у кратким кожусима, било да навуку и рукаве, или тек онако да их огрну; све је то јурило у кухину. Неки, но не многи, били су већ и на ракији. То су већ били најнестрпељивији. А у опште сви се владали, као што ваља и некако необично пристојно. Није се могло чути ни обичнога задиркивања, нити свађе. Сви као да су поимали, да је дан велики а празник узвишен. Било их је и таких, што су одлазили у друге касарне, да поздраве понекога између својих. Појављивало се нешто налик на пријатељство. Нузгред примећујем: међу заточеницима се није могло нигда опазити пријатељства, не велим каква општег — таког чега већ ни по готову није бивало мед њима; ама ни овако тешњега на пример: између два заточеника. Тога скоро сасвим није бивало међу нама, и то је занимљива црта; на слободи већ није тако. Ми смо у опште били један с другим крути, сухи (с врло ретким изузецима), и то је био као неки формални, једаред примљен и установљен начин. Изидох и ја из касарне; зора се још врло слабо указивала; звезде се губиле једна по једна; танка мрзла пара дизала се горе. Из оџака на кухини куљао је дим као стуб. Некоји заточеници, с којима се сусретох, поздравише ми Божић љубазно и веселоЈа им се захвалих и отпоздравих им. Било их је међу њима, који иначе по читав месец не ће речи проговорити са мном. У самој кухини бахну преда ме заточеник из војене касарне, у тулуму преко плећа огрнутом. Спазио ме још с по авлије па виче: „Александре Петровићу! Александре Петровићу !" Журио се према кухини. Ја стадох и почеках га. Беше то млад момак, обла лика и с неким тихим изразом у лицу; врло скуп на речима, ма с ким да је — а са мном није до тога часа ни речи проговорио. Иначе није ми баш ни упадао никако у очи и ја нисам знао, ни