Stražilovo

98

СТРАЖИЛОВО

Б р . 7.

А није хтео ићи у другу кавану, до код Ставре — сем ако је послом на другој страни. С тим Ставром живи од вајкада; зову се и пријатељи. Ако је дан већ освојио, а види се, нема назара, газда Сима оде Ставри и заседне где и увек. Ако има с ким разговора о чем' било, ако нема, он и сам собом разговара. По некад он премете сам собом све, што је некад тек и помислио, а по некад удари у нешто, што и сам не зна, од куда му дошло. Тако сео једном и како ногледао на чаршију, видио оног ћопиног окаченика на крову Томе Камењара и гледа, како се онај надвио над стреју и вади врапчиће из гњезда. — Ето на — каже газда Сима сам нопео се човеку на кућу па крха цреп. Што ће му оно којешта те вади . . . Ене, ене! . . . баш поломи! . . . Море шта радиш то? — »Вадим врапчиће.« — Море оштети човека! »Ако ћу« . . . Ама скини се злоћо једна. »Не ћу« . . . Не ћеш? Је л? . . . Дај Пују пандура и букагије . . . Дед' сад . . Јок, јок, јок! вежи јабоме! Хајд сад у апс, нек се опамети . . . да бо'ме! Па сркне каву и повуче дим из чибука и тек се присетио, како Дамјан магазаџија није покрио кућу. — Нема човек памети, па то ти је! . . . Ироиаде лепо кућа к'о ништа . . . Дижи, човече, кров . . . Дижи. оде ти сва грађа — не ће он ... И немој! Хм! дед ти дед! . . . Шта ту ваздан има? . . . Дај греду . . . на! Дед другу . . . на! Дај даске ... на! Дај мајсторе . . . на! . . . Тап! туп! тап! туп!. . . Ето на. . . кућа кб град! Хм! Ко град јабоме! Ставрина се кавана зове »код овна« па по неки некад, ка.д се шале, кажу »хајдемо у овнову кавану«; зна за то Ставра, на се и не л>ути но вели: »нек само дођу.« За Ставру веле, да је цинцарин, а оп не да ни поменути, но ил Србин, ил ништа друго, а за кавеџију као да га је бог наредио. Ако треба да се смеје: сокак пуца; ако да се плаче, у њега највише суза. Дође ли му који тужан, нико га боље од Ставре не утеши. Ако је, да те хвали, и сам да се крстиш —• па тако и иде. Има разна света иа ком како и годи, таку уз Ставру и пријања — тек му кавана ретко к-ад да је празна. Газда Сима и Ставра кавеџија живели су не мож' боље бити. Све може свако рећи, ал н.их двоје никад рђаве. Кад су млађп били а

на децу помишљали, утврдили су пријатељство, ако кад дође, да се и ороде. Ставра је имао сина а газда Сима две ћери; старија је била, као већ, за Ставрипог Нацка обречена. Обадвоје једно другом прилика. Ако је да се ишта каже и за једно и за друго — била би хвала, а уз то од вајкада су у додиру, па им се, што но реч, и миг знао. Оно пазе на њих, да се чешће не састају, ал зар им они морају знати за све? Неки пут дошао газда Сима Ставри на каву ил ракију, а више на разговор, па није, што но кажу, ни добро сео, а муштерија у његов дућан, а десило се, момак му у магази, а Нацко, да се само газда Сима пе труди за дваест пара шећера ил какву ситницу, оде да намири муштерију. Оде муштерија а Нацко тера мачка са тезге, да не би шта оборио, ил свлачи руком пиринаџ, хоће да се преко џака преспе, ил окренуо лонац, а могао је који ногом закачити о дршку, иа — ето штете! Па већ и да иде, а на задња врата извири Мара, па се корсем тргне и у чуду каже: — Где је отац?! Нацко се корсем загледао у тефтер, па и не диже главе, но као да књизи говори: — Ено га код нас. — Мени баш требало шећера . . . Како ћу ја без њега? Код њих се и за кућу узимало под меру. Боље се ред води. — Па умем и ја одмерити — понуди јој се он. — Не умеш. — Зар ја? . . . Колико ти треба? — По оке. — Ево виш! — па поче шепртл^ати нешто око кантара; сплео се. ђуле скаче, а он дотурује. — Није тако . . . не умеш — па приђе она, да му покаже. Он је одбија а випге се брани, што јој може руку руком отиснути. Ил ока ил по оке, све једно! Мара узела шећер у руку а баш јој се дало па вољу да милује мачка. И Нацко би да га милује, ал мачак заиамтио оно мало пре, па чим Нацко приђе, он скочи с тезге. Мара шта ће, но извади грумен шећера, па му мету у уста а Нацко се боже зачудио, како то да он једе шећер. — Зар ти волиш шећер ? — Па кад и кад. А ти ? — И ја кад и кад. — Е кажеш тако, а овамо ти увек иуни