Stražilovo

Б р . 7.

СТРАЖИЛОВО

џепови и кад оно ирошла Перса поред каване, а ти јој рекао: На, Персо, шећера, а она рекла: не ћу, љута сам на тебе . . . Све сам чула. — Ко то каже! ? Ја њој дао шећер . . . њој . . . оној . . . оној . . . Перси. Ама ја ћу њу, што она то тако . . . Нисам, среће ми. — Баш ниси? — Нисам, свега ми на свету . . . него ти си, чуо сам ја, казала је мени баба Јегда, каже: рекла ми Мара, да поздравим Пауна магазаџију. — Ко казао ? ! — Баба Јегда. — За кога? — Пауна. — Од мене? — Од тебе. — Зар Пауна, што је укрстио очима, боже прости, као да у два света гледа ... И што баба Јегда, шта ми је она? . . . Пауна?! Нисам га ја снила, нит га се сетим, док га не видим . . . о за врљавог . . . — А сањаш ли ти? — Иха, по некад усним шта и нгга. — А кога сањага, а? Пауна? . . — Ама остави се тога Иауна. шта ми је као он ?! — А кога сањага? — Е? — Ког ? — Јух! ал сам се задржала, а наиа рекла: »Одмах дођи«. Збогом ! — И замаче кроз вратнице. —- Збогом! —- и Нацко оде у кавану. Газда Сима већ био иа њега и заборавио. Кад га виде, а он се сети — А шта уради досад, синовче? — Просуо се мало џак с кафом, па сам покупио. — Е, ако, ако. Жив био! Па некад се замрсио кантар, па га је ваљало размрсити. Некад онет хтео муштерија мало да се разговара, а кад оде, мора ске као газда Сима да уради. Већ почеше и дане да броје. Једног јутра сео газда Сима код Ставре, где и увек; пред њим кава и чаша воде са парчетом шећера; то је све звао он »јутрошњицом«. Нешто Ставре нема, а газда Сима навикао, прво с њиме да продивани коју. Чаршија оживела, а Ставре нема. Газда Сима се зачудио: — Што ли то нема њега ? — вели сам — баш га нема. Хм, нема га, иије вајде! . . . не спава! — и ћокну језиком, уснама скупи,

а обрве искоси и уздиже. — Мождамујешто и пезлило, хм, нема га, није вајде! — па како погледао низ чаршију, а тамо неко размахује рукама и с неким се свађа, а газда-Сими дође криво, гато се ћопа уинатио па никако да се с иои-Алексом мири. — Море реци: добро, човече, па мир! . . гле, гле, гле, . . . знага ли ти, умем ја и чибуком. Шта је као то: ја, ие знам ово, ја, не знам оно ... на црно, иа бело и све тако, овако . . . Хм, хоће човек да боме, а он: »не ћу« . . . не ћу пи да те молим! . . . Хм, баш, нема Ставре . . бадава, нема га. Газда Сима лупи чибуком о астал, кол'ко да млађег зовие, тол'ко и чибук да истресе. Дође му Нацко. — Ама где ти је отац? — Ено га тамо — рече Нацко, па ману главом иза себе — нешто је мучан. — Е, шта ли му је? — Не казује ником! — Ене ене . . . шта ли ће то бити! — па се диже и оде Ставри у собу. Ставра нит лежи, нит не лежц но се завалио на кревету, а обучен; види се, устајао, па се само навратио у собу. Кад уђе газда Сима, он се само мало уздиже и поздрави с њим, па се онет затури на узглавак. Газда Сима јога с врата рече: — Шта је то с тобом? Помаже Бог. — Ама . . . Бог ти помогао . . . спопала ме нека невоља, муку мучим. — Онако, на срцу ? — Није то . . . за друге је послове. — Е ? Како ? Ставра пође да се издигне, па се само боље устури и рече: — Знага ли ти оно моје имање у Кривој? — Зиам, воденицу. — Ја. Па дође синоћ сељак, што сам с њиме на пола купио, вели ми, нашао неку добру земљу и хоће да је узме . . . дошао мени, да му ја дам пола тала од воденице, па да сам узмем целу, а рече ми. иначе ће морати уступити другоме, на већ је, каже, и нагаао човека, оног несрећног Гвоздена из Потока . . . знага га, какав је . . . горег вал>а и нема нигде. А ја немам готових триста, па сад нит сам пристао примити оног, нит га могу не примит! . . Дошло ми је, да с механом раскрстим . . . Не знага ти, воденица вреди брат брату хиљаду... иа . . . ето то ми се нопело за врат.