Stražilovo

Бг. 7.

СТРАЖИЛОВО

101

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ! ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА.

ПРВИ ДЕО.

УИ.

^ад је Даринка то вече села у одар, да " легне поред Зорке, дуго јо.ј се поглед приковао на, икону светога Николе, што виси у прочељу. Усне јој шапутаху искрене молитве. Стењак у свећи на сточићу поред постеље задрхта. На лице јој или збиља паде сенка нека, или јој задрхта нешто око усана. Дубок уздисај јој се оте из груди. ГТрекрсти се после топле молитве. Али се трже, кад јој витице тек сплетене, а не придевене спадоше на пунахна бела плећа. И нехотице се окрену Зорци. Дете спава мирно и тихо као анђелак. Румеи је прелила по обрашчићима. Нигде на лишцу трага сумора, нигде знака каква немирна санка. Ако снива, снива за цело о својој декламацији, о „Бранковој жељи". Даринка се наже над њом. Притиште врео пољубац на вреле јој уснице. Дете отвори очи, насмеши се, па рагаири своје голе ручице, те је загрли. — Зар ти још не спаваш, сејо ? — Ево, сад ћу и ја. Даринка духну у свећу. Угаси је и леже. Неко време држаху је Зорчине руке око врата, док не клонуше и опет у санку. Даринка се дала у мисли. Беше то чудно осећаае, што је обузимаше тог вечера, осећање према нечему неизвесному, где се радост и слутња слива у једно, како још никад неје осетила била; али тако пријатно, тако слатко, да јој се прели туга по срцу, срце јој оте мах, сузе саме полетеше на очи. Сузе лете, а на уснама јој лебди осмејак сретан, блажен. С осмејком тим загрли је и сан . . . Госпођа Катица у другој соби метнула у постељу малога Владимира, А она и госпођа Ната седе још, па разговорају о којечему и прежваћу данашњи разговор, што су га имале с госпођом Рантићком. — Мудра ти је то зверка. Ко је не зна, скуио би је платио, — вели Катица за госпођу Јецу. Медом залива, а да лизнеш, очемерила би се. — ПГга ће сирота удовица! ? Нашла себи сигуран кров, па га чува као свој рођени, — приметиће госпођа Ната. — И чува га бог ме; па има и за што. Нек љуби и стопе поп-Стевине. Чујем. . . видила би јој кћи вароши и „лера", да није иои-Стевина џепа! — Него ја не бих рекла, да је то дете рђаво, — вели Ната за Јелену Рашићкину. —- Није; ал она ће начинити од ње којешта.

Кад је јесенас дошао Кнежевић за учитеља, то није било дана, да тај није био ма на прозору с девојком. Молим ја тебе само, је ли то лепо, да девојка, реци још дериште, . .. та, да бог ме, шта је шеснаест, ваљ'да, ни пуних шеснаест, као што је била, .... па да јој се момак веша на прозор ? Каква је она мати, кад то гледи својим очима? Зар не би боље било. да је увела у кујну, па нек учи? Лепо је дати дете и у „лер" и на васпитаније; али треба, Бог ме, женском детету још много вигае кућевна васпитања. Какво је то васпитање, кад мати сама, тако рећи, довлачи кћери „курмахере"? Треба јој! — ГПтета за дете. Добра је срца. Ја је знам. Имала сам прилике две године, да видим, каква је. Отворена ми се свиди. П1та нас је пута расмејала! Тим више, — суди Катица, — треба пазити на тако женско дете. Али та, чини ми се, више пази на свог поп-Стеву. Маћи му се не да. Она баш истера одавде учитељицу. Мал' не свиште девојка од њена заједања. Па тако сад и немамо никакве... А кад човек и оде у Карловце. ако и посети своју сестру, мислиш, да сме то њој казати? Боже сачувај! . . . Сад се попа нешто кошка и с учитељем. Биће и ту њена масла. А момак ваљан и вредан, како само може бити. Рекла бих, ие мирише више ни учитеља. Хм, хм! Не знам, за што би Тинкина сина трпила Јеца у поп-Стевиној кући? Видићеш само, биће ту . . .! Учитељ је сад мали за њену ћер. Побринула се та добро и за себе и за њу. Знаш ли ти, да ће она израдити код поп-Стеве, да све припадне њој и њеној кћери? Две хиљаде јој је писао, чим је ушла у његову кућу. Две хиљаде је уложио у Румској или Митровачкој штедионици на детиње име. А отуђити она рођену сестру од рођенога брата! Сад се нешто продобрила. Па како је дошао Тинкин син, и још пре него гато ће доћи, не можега је видити. Од пре то мало који дан, да је нема к мени. Него, ваљ'да, кад је видила, да је мој Јован за њу кисело грожђе, а она окренула опаклију. . . . И сада, дакако, није имала куд, него ти је вратила физиту ; ал . . . . * Ако је госпођа Рагаићка и мислила, па, мож'да, и уверена била, да је у тај нар предметом разговора она, неје то велико зарезивала. Госпођа Јеца се не осврће на то, шта ће рећи свет; јер добро зна, шта о њој тај свет може говорити. Она, што каже и сама, ринта и ради у нон-Стевиној кућк као црр^^ О/