Stražilovo

100

СТРАЖИЛОВО

Газда Сима сдуша и непрестано шаиуће: ја, ја, ја. Кад Ставра иреста, преста и он. Види им се по очима, да свак своме крају отишао, Ставра у Кривој а газда Сима пошао да мисли, како би Ставри помогао. Најзад рече: — Немам ја толико готових, а не знам, има ли у Лазара, он је неки дан нродао игашарку? — Био сам ја њему сабајле, каже, има, ама се опет не може ни с њим, хоћеон јемца. Газда Сима одману руком: — Ето му механе, нек интабулира. — Нристао би он тако, ал како сам ја, кад сам оно боловао, пренуо механу на жену, још стоји онако, па Лазар вели: не ће са женом да има посла, и најрадије би добра јемца. Газда Сима поче левом руком да превлачи нреко десног брка а десном да лупка по кревету. — А рече ти: има пара ? — Има толико. — Хм, хм, хм! Тако је газда Сима чинио увек, кад се крупно замисли.

Ја

не знам, где и да тражим, каже

Ставра као за себе. Па обоје заћуташе. У газда-Симе се нешто премеће и расте, као оно кад се узме трава »хоће — неће« па се лист по лист кида. — А кад би му могао врагити? упита. — За месец два највише. Имам ја заложених двеста код Сретена за ракију, па ето, кроз који бих дан могао дићи, а ону бих стотину узајмио. . . . само сад да ми је.

Види се Ставри но гласу, да му јејаканевоља. Газда-Сими плану нешто у њему, оде »хоћу — нећу« на »хоћу«. Па рече: — Кад је, велиш, тако, могао бих ти и ја јемствовати. Ставру као да неко понесе; скочи с кревета на стишта руке Сими око врата . . . »Брате! . . . Рођаче. . . Све си ми!« Газда Сима чисто се забунио и као љути се, шта Ставра чини. — Гле њега сад шта ради ?! Мани се, човече, и пусти ме . . . Само, знаш, немој да се заборави, ил да се ја како оштетим . . . Ставра му поклопи шаком уста. — Не помињи зла, спаситељу! Шта да учиним и како да ти захвалим . . . Све ово, што се каже моје је, као да је и твоје, нек је твоја и у мојој кући старија од моје. Газда-Сими — није вајде, мило му, што се тако његово добро поштује, а опет хтео би да се тако не диже. — Кака, велиш, кућа, како старепшнство ? Добро је да остане по старом . . . а кад ће требати да се иде у суд? — Кад ти хоћеш. — Па можемо и сад. И дигоше се. Газда Сима, кад прође кроз механу, рече Нацку: — Припази ми синко, на дућан и момка. Као да је требао рећи. И тако газда Сима јемчи Ставри за триста дуката. Ставра узе воденицу и поче опет по старом (Наставиће се.)

НАСУТОНУ.

олико пута, када сунде пада, кад задња луча нестаје у зраку као задња нада трептавог срца хладноме у мраку; кад сјетни сутон са небеских двора лебди изнад мора;

кад Јека носи звуке светог звона, и кад се бојим, да ће душа моја нестати и она сред празне тмине, мирно и без боја, кб сваки дах, кб свака слаба зрака сред вечерњег мрака;. ..

тад питам: зашто ово стреним сада? Од куда гласи једне двојбе љуте? Шта ми ово пада на душу тешко ? Шта се мисли муте ? Ах, не знам, шта је у сред срца мога... Кб да с' бојим Бога!

\

Јосип Борса.