Stražilovo

СТРАЖИОВО

»А ЗАБАВУ, I ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

Ж1ВНОСТ

БРОЈ 9.

У НОВОМ САДУ 3. МАРТА 1888.

ГОД. IV.

ПОСЕЛИМА.

ОД ЉУБИНКА.

„Сутра мораш рано у Голак 1 ) отићи, „Те сва села редом што брже обићи, „Ваља да се порез прикупи од лане! „Разумем те добро, хоћу, капетане! Освануло јутро, јарко сунце сину, На лагана коња ја се тада вину', Подскакује, хрза бедевија сура; Повео сам собом и Здравка пандура! Преко „Оштре Чуке" сива магла пала И под љоме зија дубока провала, А далеко, тамо, Планина је Сува, Што над Нишом лебди, храни га и чува. Еудгод оком гленем, сам је камен голи, Ал' и њега вредни српски сељак воли. Спотиче се јадна бедевија стара, Јера оштар камен копите јој пара. Пешке морам ићи преко кама љута, Нигде праве стазе, нигде права пута, Тек „калдрма турска" 2 ) што но гдегде вири, По којој су некад ходали везири. Више мене гавран прелети у зраку, Ил' зец какав ђипи у густом шумљаку, Или коза хитра, што се нагло пење, Спотичућ' се често о ситно камење. II.' „Ено тамо села, већ се куће виде. „Још се има доста по кршу да иде „Иогле само тамо, — Здравко руком ману,„Како с' плави Хртан на ведроме дану.

1 ) Место, удаљено у Алексиначке Бање за два добра сахата. Лежи у самом голом камену, за то се и зове Голак. 2 ) Идући ка Голаку кроз крш и врлет виде се остатци неке калдрме, за коју мештани веле да је турска.

,,Ал' да видиш само, кад снегови дођу, „Кад курјаци гладни овим кргаом пођу, „Кад задува ветар, кад се земља стегне, „Хајде нек онда когод опанке притегне! „Нека когод онда овамо се крене! . . . „У смету су грдном путови и стене, „Не види се ништа! Хртањ сав је бео, „А Голак у снегу затрпан је цео. „Погле тамо доле, испод оног брега, „Ту у зиму ништа не видиш, од снега. „Тамо је сеоце, људи здрави, јаки, „Има их и добрих, има и опаки'! „Ту сам некад и .ја ради стоке иш'о, „Ту сам муз'о козе, ту сам овце шиш'о. „Ту сам пио млека, ту сам јео сира, ,,'Гу сам слуш'о песме лаганих пастира. „А под оном крушком, хај, тамо у низу, „У крај саме стазе, поред села близу, „Уморан сам често о дечици снив'о, „У златноме санку срећицу ужив'о. III. У селу смо веће, „бировчићи" лете, „Добро дош'о, ћато!" — „Боље наш'о, кмете"!. Прихваћају коње, у ахаре воде, Полицајац један по прасенце оде. Кудгод оком гленем, свуд се грожђе скида, Празна бурад стоје поред кутњег зида, А девојке младе у пос'о се дале, Поред њих је врева од дечице мале. Један „биров" стао, држи дрво неко, Биће да је ражањ, бар тако бих рек'о. Погледа га често, п' онда опет деље, И њега су неке заносиле жеље.