Stražilovo

178

СТРАЖИЛОВО

Б р . 12.

и мед за божићњу чесницу и зејтин за кандило, гато ће да припали пред свог свеца... То је грозно, госиодине мој. То треба да знаду наши учењаци, па о томе да пишу. Да, о -томе! Треба писати књиге за народ, треба учити народ да држи новине, па да се учи, да види, да зна, да чује... Просвета, просвета! — Не помаже ту књига, — вели му Јован. Нема просвете, где народ не стоји економно добро. За то сте ви ту, па учите народ,... да, учите га! Треба сви да га учимо! Ја то увек кажем, а то ћу и сам урадити: треба више учених људи да се помешају у народ, у масу. Ви имате иначе нотнуно право. Ал'. . . Јован је сад још већма дошао до тога уверења, да треба да остане код куће. „Треба народ поучавати. А ко ће то, ако не ће учени људи? И онако није за њега адвокација. Неје му нарав за то. Та, адвоката и онако има већ и сувигае. А у државној служби, опет, ие да се пропевати, чим осете, да љубинт свој народ..." Бележник засветлио очима, па намигује на писара, — знак, да позива онога, да декламује несму „о браца-Анти и разбијеној канти". Дакле жива скаче изнад нуле, то јест, бележник је „ухватио гапиц". Писар као да се нешто очемерио вечерас, па је мрзовољан. „Кадгод пије младо пиво, а њему се негато стужи." Онда му је његов „вигаи позив" на срцу и на језику. Тужи се на цео свет. „Младу човеку не да се прилика, да створи себи будућност. Особито је уметност у нас Срба право сироче. Ко је највигае позван, да гаири просвету у народ ? Ко ? Синови Талије, — глумци, апостоли народни! Па како стојимо у томе? Жалост! Да се заплачега !..." Боли га, да Бог ме, гато је понижен; а понижен је, страгано понижен. Човек рођен за „вигаи позив" нема готово ни свога имена данас. „Писар", „писар" и само „писар", од кудгод ко иде. Е, па то боли! Он, која је научио да с позорнице, занесен небесним задахом, презире цео свет. Ох, позорница! — Шта је теби сад опет, нотарогау? — иита га госпођа бележниковица. — Пусти момка! Није човек увек расположен, да другога забавља. Господар начеоник, стари пензионирац ... И они су ту. Господин бележник је напгао, да је вредно, да му се јави, е је Марко донео пива, А писар опет нашао је за вредно, да сам својеножно тај глас однесе до највигаег места своје претпостављеие власти у Брајковцу. Е, па и господар начеоник, човек иначе мирољубив и добричина, па доста и у годинама, и он већ ратоборнији. Негато га подиже са столице, па се узврпољио. Хоће да се пева. Другатво треба само

да пева. А он погибе за младим другатвом. Него да не увреди кога, ако би другог замолио, да запева, први сам почиње. Обадве руке пружио преко стола, па изнад чагаа даје такат. — Данас је доба рада, огпнтега рада! — развикао се Јован с Дабижићем. — Па ради ли се? Ко да вам ради ?. .. Ради се, да, али свако за себе. Огрезли смо у гнилости. Нема ни родољубља, ни самопрегоревања. Нагаа се интелигенција покварила... — Да није јога нас учитеља, који издиремо за вас све, слободно бисмо могли рећи, да је народ сам себи напугатен, — дода Кнежевић. — И јога се од нас захтева, да потпомажемо и књижевност, да купујемо и растурујемо књиге, да... Како ко нроговори, зине на учитеља и свегатеника. Господа свегатеници се чипе и невегати, а ти, учо, издири за народност, па кад ти треба дати хлеба, „даће Бог!" Јеша зинуо у Јована, па само клима главом у знак, да све одобрава. У том начеоник, као да њих тројице тамо и нема, запева своју најмилију, тихо, по свом начину, тек само да „да агију": „Дух времена сад је таки, За слободу с' диже сваки. Бела вила ори глас: . Устај, Србине! И ј борбу зове нас: Устај, Србине! Благајиик као да се замислио за својом чашом, па га се не тиче ни живи разговор између Јована и Дабижића, којима оде и учитељ у помоћ, — ни огатро супругако објаптњивање између бележника и бележниковице, која тако узела бранити писара, да се овај сам од туге неке у мало не заплака, — ни песма начеоиикова. Тек када га начеоник гурну на оно: „Устај, Србине!" —• трже се, а кроз храпаво грло, загушено пивушином, једва му проби медвеђи глас, ухвативши тек последње: „Устај, Србине!" Учитељ одустаде на то од политичких и економних питања, па стаде код „чиче", (тако Брајковчани зову свога општинскога начеоника,) намигну на бележника, па запева звонким извеџбаним гласом својим: „Јечам жела Гружанка девојка..." Збиља, да се занесеш ! — Жено, мир! — повика бележник својој супрузи, скруни последњи остатак у својој чаши, па се извали у столици, да слуша. Сад престаје свака субординација према својој „генералној команди".'—• Докторе, — окрене се Јовану •— окај се, молим те, тога грчета. Тај не ће бити паметнији ни за длаку... — Но, но,... — поче бележниковица. У том јој писар у крај стола стиште руку из захвалности, што га тако мушки брањаше.