Stražilovo

БР. 12.

СТРАЖИЛОВО

179

— Ох! То је дивно! — прошапута мшгостива његова заштитница, па одговори своме штићенику опет притиском руке, и занесе се — за песмом, па паде у неку сентименталност и кокетно погледа у Јована. Чак и Јован умуче. А Јеша, кад немаде с ким да политизира, и сам нађе, да је најпаметније слушати песму. Добри чича подиже главу к певачу, па му показа место уза се. — Ту ми седни, синовче! А Кнежевић пушта глас где силније, где тише, да се као талас час дигне, час спусти. И благајник — Ено га, стриже ушима! Кренуо и он! — пришапута писар милосгивој госпођи бележниковици. (И за писара, дакле, хвала Богу, добар знак, да се расвравио, кад, ето, хоће да се шали.) А благајнику се разведри мало оно мрко лице, зарасло у црној густој бради. Марко дотрчао, па стао код врата, па слуша. — Дивна идеја од вас, господине бележниче, да овде вечерамо! — кличе Дабижић, кад Кнежевић испева песму. — Дивна идеја! И сад тек седе на своје место, одакле се беше пре једнога сахата кренуо, да иде у дућан на позив материн. — Марко! Чашу пива! Ево Марка. Вели: — И пилићи су готови. Па ако је ио вољи, господо, да донесем сада радованца. — Врло добро! — проговори писар. — Ииво чисто стужи човека. — Да, да! За вечеру радованца! — иристадоше сви у глас. Благајник мисли: „Ништа лепше од добра нива. Ал' куд сви Турци ..." Мисли, но га мрзи, да и толико говори. — Синовче, да те пољубим, — рече чича учитељу и привуче му главу, те га цмокну у чело .. . — Господо, — диже се бележник, — ако и јесте лепи српски обичај, да се тек са печењем почиње наздрављати, ако ни вечера наша није још ни на столу, ја мислим и држим, нити могу на ино, а да не.. . — Сад ће бити по сахата, — примети му жена, знајући за његов „лепи српски обичај", за његову страст у наздрављању. —• Молим, да ми се не упада у реч . .. У нашој средини седи старина, који ... — А, не, не! — опре се чича, начеоник, а он је та намишљена старина; па сам устаде и диже чашу: — У нашем венцу има једна ружа. ..

— Хм, хм! —• продера благајник кроз грло, као да хоће да га прочачка. Госпођа бележниковица нежно нродрмуса руком, као и нехотице, своје шишке на челу, па лаким погледом прелете по друштву око стола, као да се, збиља, осведочи, да је баш она та „ружа". — . . . једна ружа, — наставља начеоник. •— ... која има бодље, — уплете се бележник. — Кете Коао оћпе ЈЈогпел! —- додаде стари пензионирац. — Господо моја! Ја дижем ову чашу у здравље једне вредне домаћице, верне супруге, једне госпође, која је ружа у нашем друштву. А то није нико други, ... мислим, да сте сви погодили, да је то госпођа супруга нашега вреднога и ваљанога члана овога друштва и ове општине, наша госпођа бележниковица. Живила! —- Живила-а-а! — Стари курјак! — пришану Јеша Јовану. Али Јован као да не слуша, јер се нагао већ преко стола с чашом у руци, да се кунце с бележниковицом. Нисар сад већ нема куд ни камо. Те док се други збунили, кличући још: „Живила!" — он се пожури, па узе извијати и завијати: — Мно-о-га-а-ја-а-а, мно-о-га-а-а-ја ... „Е, сад већ видим, шта је!" мисли благајник, кад за вечером и после вечере заређале здравице, као да му је до сад све тек као шала изгледало. Прочачка опет грло с неколико: „Хм-хм!" — поглади брке, продрма своју столицу, зар да се увери, је ли на добрим ногама, па — на здравље! И цело вече „нити писну, нити зубма шкрипну". Ако га тек чича опомене, да пева, да помаже, он запара својим храпавим басом, па је учинио своје. Бележник се „дочепао ледине", па наздравља по милој вољи, ређајући серију за серијом. Једва око поноћи дошао и Дабижић до речи, да наздрави „оној идеји, која живи у српском народу и одржава у њему свест, да не клоне у тешкој ноћи искушења, ... да, велим, у тешкој ноћи искушења, која га је стисла, да једва може да дахне. Та идеја, господо моја, има своје живе поборнике. .. . поборнике, у којима је она оличена. И неканико не сумња, да ће та идеја погинути. .." Бележник се већ неколико пута дизао, да онет он наздрави, али га увек задржаше остали са: — Чујмо! Чујмо! Јеша има реч! — Да, господо моја, —• опет ће Јеша. — Не ће српски народ клонути, догод уме да штује и мртве поборнике, (на ту је реч баш особито узахао,) поборнике своје идеје. Дух времена сад је таки. И догод дух времена буде народ схваћао, умеће поштовати заслуге свога Бранка Радичевића. („Слава!