Stražilovo

218

СТРАЖИЛОВО

Б р . 14.

пи да разбирам, да ли имају они поља слична нашем Косовом пољу и који су то јунаци, којима се они поносе. Чуо сам нешто причати о Мандрди, Цинцар-Јанку и Цинцар-Марку, и је л' чудо, гато не могу да симпатишем с тим цинцарским јунацима, кад антагониста мој, г. Панта, с толиком љубављу купи податке о тим цинцарским јунацима и већ је написао потпуну бијографију војводе Мандрде, па се још хвали, да ће његова бијографија Цинцар-Јанка и Цинцар-Марка бити потпунија, далеко боља од бијографија Милана Милићевића, који из Чупићеве задужбине издаје своје паметнике или правије поменике. И сад, кад бар од прилике знамо, ко је дошао и ко није дошао на поље Косово да се бије с Турци, сад се тек може расправљати питање: колико је од све прилике било војника и јунака на српској страни и како је разређена била српска војска ? Но гата ја кажем, да се сад може расправљати питање о броју и јачини и о разређењу српске војске, кад се питање то у недостатку сигурних података не може никако расправити ни тачно одговорити на то или на та питања, већ се може само нагађати и узети, да је српске војске могло бити око шездесет хиљада, и да је Вук БранковиА заповедао десним а војвода Влатко ВуковиИ левим крилом; а Дмитар војвода и нећаци или нећак кнеза Лазара, Стефан МусиЛ, да су уз кнеза Лазара били у средини војске. А турска сила, турска силна војска, колико .је иод број — на тефтере износила турска војска, коју је цар Мурат од Пловдина повео на српског кнеза Лазара? и којим је путем вођена та војска, где је застајала и падала и како је кроз кланце пролазила, док није напослетку пала у ноље Косово ? И ко се од хришћанских кнезова и клетвеника Муратових придружио тој турској војсци, а наиме: ко је био и да л' то није био Љутица Богдан, што га Нешрије уз бега Константина, господина од Велбушке, доцније Ђустендилове бање, данашњег ђустендила, као Сираџа (Теккиг 81га(1исћ, у Хамера стр. 206.: 8егасксћ ип<1 СошипЉ а на стр. 207: МигаЉ с1нч81;Нсћег УаааП 8агас1асћ) помиње? И да л' је с Турцима ношао на српску земљу и државу и Краљевић Марко, којег, као што наш фра Андрија Качић пева, „Булгарија слави" — и да л' није тај слављени бугаријом Марко са братом својим Андријашем баш предводио Муратово војинство, као што то калуђер онај, који је ону „староставну књигу", онај родослов српске господе у прогалом веку саставио, пише, тврди и уверава? И како је та турска војска разређена била на пољу Косову, кад је Видовданско сунце почело обасјавати то поље Косово ? И како се судариле обе те војске и како је текао бој и т. д. и т. д. ?

— ја ти, брате мој Србине и српски сине, не знам; и како не знам, нећу ни да говорим о том у овој расправи о кнезу Лазару. Ја не знам, али Турчин Негарије зна и други Турчин Хоџа Садудин зна, па су од њих то и други дознали, те и они (н. пр. Хамер и Цинкајзен и остали, којима нема броја) знају, па ти уме о том нешто и наш Стојан казати (види Годишњицу III. 300.—304.), који и ипаче много штошта зна, јер — вели — хоће и мора да зна, и гата се човеку — пита он — може отети, кад само хоће он ? Желио сам, читао сам и пратио сам многе војске и многе путнике на путу из Цариграда преко Маћедоније и српске земље у Београд и преко Београда у Цариград, и желећи, да се упознам са свима путевима, стазама и богазима кушао сам и покушавао сам, да се мало и колико толико и у стратегији упутим, но све узалуд, и није истина, да се и „туНа Мшегуа" може пгго научити! Ја ти дакле, српски сине, не могу бити калауз, — и немајући појма „о војничком хитроумију" немам ни образа, да ти што рекнем и о тим војничким стварима. Обрати се, упитај, смерно замоли знаоце и познаваоце, наше Драгашевиће, и они ће ти казати и рећи „ет кгаГ1л§ ЛУогк1ет" и о оном путу, и распореду турске војске и о току боја Косовскога. Крај и последак те битке на Косову — то већ знага, и знага, да је кнез Лазар ухваћен и посећен; можеш знати, да је покрај кнеза Лазара пао и нећак његов Мусић Стефан и онај Дмитар војвода; па знатп и то, да зет Лазарев Вук Бранковић није у боју пао, и да кажу, да се војвода Влатко Вуковић с мало њих спасао и вратио у свој завичај! И сад се пита — но не пита се тек сад, већ се ггита и питало се већ од толико сготина година: којекрив и с чије кривице паде кнез Лазар и пропаде српско царство на Косову? Знам ја, Србине и српски сине, да многи и многи с г. Пантом Срећковићем и данас мисле, да се то не пита више, да то није у питању и вапросу, јер се већ одавно зна, ко је томе крив и зна се, да је Вук Бранковић крив: да је он неверу учинио и издао таста и господина свога, да је с њега пропало царство српско. И премда ја то знам, то ипак питам: ко је крив и да ли је баш Вук Бранковић крив, да ли је баш он она „невера стара"? Та ваљда је слободно питати увек и после хиљаду година, та ваљда бар такво питање не може застарити ? Но Панта се љути, Панта гакрипи зуби, а дао му бог јаке здраве зубе; Панта да се изеде, гато се ставља такво питање, и што да вам дуљим, што да потанко описујем оне мене и она стања, која изазива и причињава, која сналазе г. Панту, кад се само стави то питање и г.