Stražilovo

226

СТРАЖШОВО

Б р . 15.

талним лисјем, које она држи што више може и шири на ваздуху као дрхтаву лепезу; не волим вечито њихање љезиног округлог, нечистог лишћа, невешто обешеног о дугој држаљци. Она је лепа понекад летњим вечером, кад, уздижући се одељно сред ниског шипражја, стоји на супрот сјајним зрацима сунца на заходу и светли се и дрхти, од корена до вршка облита једнобојним златним гримизом, — или кад се јасним ветровитим даном сва шумно лелуја и шапуће плавом небу, а сваки лист јој, обузет нагоном, као да би хтео да се отргне, одлети, одлебди у даљину. Но у опште, ја не волим то дрво; и не остах у јасику радодиха; дођох у брезик, спустих се под једно дрво, у кога се гране зачињале ниско над земљом те ме тако могле бранити од дажда, и развеселив се околним изгледом, заспах мирним и кротким сном, који је познат свима ловцима. Не могу рећи, колико сам времена проспавао, но кад отворих очи, сва унутрашњост гаја беше сунцем обасјана, и у свим правцима кроз радостан шум лишћа пробило се и светлило јасно-плаво небо; облаци се скрили, разгоњени ветром, који се био дигао; време се рашчистило и у ваздуху си могао осетити ону особену, суху свежост, која пуни срце неким бодрим осећајем, што свагда предсказује мирно и јасно вече после кишовита дана. Већ сам хтео да устанем и да с нова покушам срећу, кад ал наједном се заустави око моје на непомичном човечијем лику. Погледах боље: беше то младо сеоско девојче. Седела је на двадесет корака од мене, замишљено спустив главу и уронив обе руке на колена; у једној, у пола отвореној, лежлла је кита пољског цвећа и при сваком дисају јој лагано се спуштала на хаљину. Чиста бела кошуља закопчана на грлу и на зглавку од руке, стојала јој уз тело у кратким, меким борама; крупне жуте ђинђуве у два реда спуштале се са врата на груди. Није била нимало ружна, Густе власи, лепе пепељаве боје, раздељене у два, брижљиво очешљана полукруга испод уске, црвене врпце беху надвинуте скоро на само чело бело као слонова кост; остали део њезина лица једва је поцрнео оном златном загаситошћу, што је прима танка кожа. Нисам могао видети очи јој — она их није подизала; но сам јасно видео њезине танке, високе обрве, њезине дуге трепавице: биле су влажне и на једном образу блистао је на сунцу осушени траг сузе, која застаде на самим лако побледелим уснама. Цела јој главица била је врло мала; шта више ни дебели округли нос није је ружио. Мени се особито допао израз лица: тако је било просто кротко, тако тужно и тако пуно детињскога недоумља према сопственој невољи. Очевидно је чекала неког; у шуми негато

слабо запргате: она с места подиже главу и погледа, у прозрачној сени нагло блиснугае преда мном њезине очи, велике, светле и страгаљиве, као у ланета. Неколико тренутака је прислугакивала не мичући разрогачених очију са места. одакле се разлегао слаби звук, затим уздахну, скрену лагано главу, јога ниже је спусти и поче да лагано пребира цвеће. Капци на оку јој зацрвенегае, усне се горко нокренугае и нова суза кану испод густих трепавица и застаде сјајући на образу. Тако прође прилично много времена; бедно девојче није се покренуло, само је каткад тужно махнула рукама и слуктила, иепрестано слуктила .. . С нова загауште негато у шуми, — она се трже. Шум не престајаше, поста јаснији, најзад се зачуше чврсти, журни кораци. Она се усправи и изгледаше да се плагаи; њезин пажљиви поглед задрхта, занламте очекивањем. Кроз дречу брзо засену мугака прилика. Она погледа, ноцрвене нагло, весело и радосно се насмегаи, хтела је одмах и да устане но опет пониче сва, побледе, смути се — и тада тек диже дрхтави скоро молећиви поглед на човека, кад овај застаде пред њом. Ја сам га с љубонитством посматрао из своје заседе. Признајем. не учини на ме пријатна утиска. Беше то, по свим предзнацима, покварен камердинер каквог младог, богатог господара. Одело му одаваше укус и кицогаку небрижљивост; беше на њему капут бронзане боје, сигурно с господарева нлећа, горе закопчан, ружичаста поша са лиловим окрајцима и капа од црне кадиве са златним ројтама, надвинутим до самих обрва. Округли оковратник беле му кошуље немилосрдно му је подупирао уши и секао образе а наруквице му покриваху целу руку све до црвених и кривих прстију, украгаених сребрним и златним прстенима. Лице његово беше румено, свеже и дрско; било је то од оних лица, што, колико сам ја то приметити могао, мал не увек узбуне мушке, а, на жалост, женскима се врло чес-то допадају. Он се очигледно старао, да придода својим грубим цртама израз ирезиран и досадљив, непрестано .је жмирао својим већ и тако малим млечносурим очима, мрштио се, отпустио усне, усиљено је зевао и са небрижљивом, и ако не са свим вештом неусиљеношћу час је поправљао руком црвену, нолумесечна облика косу на слепом оку, час чупао жуте длаке, гато се помаљале на дебелој горњој усни, — једном речи, каћунио се несносно. Почео се вркочити, чим је угледао младо девојче, што га очекивало; лагано, рагаиреним кораком приђе њој, ностоја, дигну плећа, тури обе руке у гапагове од капута, и, једва удостојив бедно девојче лаким и равнодушним погледом, спусти се на земљу. — Но, — поче, непрестано гледајући на страну