Stražilovo

Б р . 15.

СТРАЖИЛОВО

227

и махајући ногама и зевајући: — јеси ли већ давно овде? Девојче му није могло одмах одговорити. — Давно, Викторе Александровићу, — проговори најзад, једва чујним гласом. — А! (Скиде капу, величанствено нређе руком преко густе, јако заковрчене косе, што се почињала скоро од самих обрва и, достојанствено погледав у округ, брижно покри опет своју драгоцену главу). А ја скоро са свим и заборавио. При том, виш, сипи! (Опет зевну.) — Посла и сувише; не можеш све ни смагати, а он још псује. Ми сутра одлазимо. — Сутра? — викну девојче и упре у њ свој заплашени поглед. — Сутра... но, но, но, молим те — упаде он брзо и љутито, кад виде, како је сва задрхтала а тихо наклонила главу: — молим те, Акулина, не плачи. Ти знаш, да ја то не могу трпети (и напрћи свој тупи нос). Иначе одлазим одмах .. . какве глупости — слинити! — Но, не ћу, не ћу — рече брзо Акулина и усиљаваше се, да задржи сузе. — Тако, ви сутра одлазите?— придода после кратког ћутања. — Бог зна, кад ћемо се опет видети, Викторе Александровићу! — Видећемо се, видећемо се. Ако не до године — то после. Господар, тако изгледа, жели да ступи у службу у Петрограду — продужи он, изговарајући речи небрижно и некако кроз нос; — а можда ћемо ићи за границу. — Ви ћете ме заборавити, Викторе Александровићу, — рече тужно Акулина. — А што? Ја те не ћу заборавити; само буди паметна, не луди се, слушај оца ... А ја те не ћу заборавити, — не-е-е. (И мирно се нрући и зевну.) — Не заборавите ме, Викторе Александровићу, настави она молећивим гласом. — Ја сам вас тако љубила, све сам чинила за вас... Ви кажете, да слушам оца, Викторе Александровићу.. . Али како ја могу слушати оца . .. —■ А што? (Ово је рекао као из стомака, лежећи на леђих и ставив руке под главу.) — Како то, Викторе Александровићу, — ви знате и сами ... Она умуче. Виктор се играо са тучним ланцем свога сахата. — Ти, Акулина, ниси глупа девојка, — рече на послетку: — с тога не говори лудо. Ја теби добра желим, разумеш ли ме? Наравно, ти ниси.глупа, ниси са свим мужичка, тако рећи; и твоја мати није била увек мужичка. Но ти си ипак необразована, с тога ваља да слушаш, кад ти се што каже. — Али то је страшно, Викторе Александровићу.

— Какве глупости! драга моја:шта је ту страшно? Шта је то у тебе? — рече, приближивши јој се; — Цвеће? — Цвеће — одговори Акулина тужно. — Ево сам набрала дивљих оскоруша, — продужи мало живље; то је добро за телад. А ово су козји рогови — против грознице. Иогледните амо, како је ово чудан цветић; тако чудна цветка ја још нисам видела. Ово је споменак, а ово мајкина душица ... А ово је ево за вас, — дода, дајући му испод жутих оскоруша малу китицу различка, везану танком травком, хоћете ли? Виктор лено пружи руку, узе, небрижно помирише цвеће и поче вртети га по прсгима, важно се замисли и стане гледати горе. Акулина је гледала у њега... У њезином тужном погледу беше толико нежне преданости, душевне покорности и љубави. Војала се њега и није смела плакати, опрости се од њега и посматрала га је са чежњом последњи пут; а он је лежао, извалио се као какав султан, и са великодушним трпљењем и снисходом сносио је њено обожавање. Ја сам, признајем, с негодовањем расматрао његово црвено лице, са кога је кроз притворно-презриву равнодушност провиривало задовољено, пресићено самољубље. Акулина је била тако лепа у том тренутку: сва душа њезина, пуна поверења, страсно беше развијена пред њим, ласкала му, а он .. . он је бацио различак на траву, узео из шпага свога капута округло стакло у брознзовој оправи и поче утискивати га на очи; но ма како да се усиљавао задржати га са стиснутим обрвама, дигнувши образе па шта више и носом упињући — стакло је ипак испадало и на руку му падало. — Шта је то ? — запита најзад задивљена Акулина. — ЈЈорњет, — одговори он са важношћу. — А на што? — Да би се боље видело. — Покажите га. Виктор се намршти, али јој даде сгакло. — Немој да разбијеш, пази. — Не бојте се, не ћу га разбити. (Устежући се принесе га оку.) Ја ништа не видим — рече невино. — Зажмури оком, — одговори он гласом незадовољна наставника. (Она затвори око, пред којим је држала то стакло.) Не то, не то, глупава! друго! —• викну Виктор, и, не давши јој да поправи своју погрешку, одузе јој лорњет. Акулина поцрвене, насмеши се, да се једва приметило и окрену се. — То није за нас, — рече она. — Те како није!