Stražilovo

228

Сиротица ућута и дубоко уздахну. — Ах, Викторе Александровићу, како ће бити мени без вас! — рече нагло. Виктор обриса скутом лорњет и метне га опет у шпаг. — Да, да — одговори на послетку; — теби Ке бити тешко из почетка, наравно. (И снисходително је потапше по плећих; она лагано ухвати са свога плећа његову руку и бојажљиво је пољуби.) Но, да, да, ти си добро девојче, — иродужи, задовољно се осменувши; — но шта да се ради ? — Пресуди сама! са господаром не можемо овде остати; скоро је зима, а на селу зими — ти сама знаш — просто је гадно. Са свим је друкче у Петрограду! Тамо се догађају таква чудеса, каква ти, лудо, ни у сну себи представити не можеш. Какве су куће, улиде, а друштво, образовање — просто дивно чудо! . . . . (Акулина га је слушала лакомом пажљивошћу, нешто отвореиих усана, као дете.) У осталом, дода, окренувши се на земљи: — на што ти ја то све и говорим? Та ти то и онако не можеш поњати. — Што не, Викторе Александровићу ? Ја сам разумела, све сам разумела. — Виш само, каква је! Акулина пониче. — Пређе нисте са мном тако говорили, Викторе Александровићу, — рече и не подигнув очију. — Пређе?... пређе! Виш ти!.. . Пређе! — примети он дурно. — У осталом, време је да идем — рече Виктор и наслони се на лакат. — Почекајте још мало, — молећивим гласом изговори Акулина. — Чему чекати ? Ја сам се већ опростио с тобом. — Почекајте, — понови Акулина. Виктор опет леже и поче да звижди. Акулина не скрену очију с њега. Могао сам приметити, да постаде мало узбуђена: њене усне дрхтаху, бледи образи јој мало поруменише. . . — Викторе Александровићу. — рече на послетку а глас јој је дрхтао, — ви грешите. . . грешите, Викторе Александровићу, тако ми бога! — Шта грешим? — заиита намрштивши се и лако се дигнув окрену главу њојзи. — Грешите, Викторе Александровићу. Да сте ми бар једне лепе речи рекли, при растанку; да сте ми једне лепе рекли, мени, бедној сироти . . . — Али шта да ти речем? — Ја не знам, ви то боље знате, Викторе Александровићу. Ето ви одлазите и ниједне речи .... чим сам ја то заслужила ? — Чудне девојке! Шта ти ја могу ? — Ма једну речду . . .

— Но, заредила једно те једно! — рече љутито и устаде. — Не љутите се, Викторе Александровићу, нагло додаде она једва задржавајући сузе. — Ја се не љутим, но ти си глупа . . . Шта хоћеш ? Ја те не могу узети. Могу ли зар ? Но, па шта хоћеш онда? Шта? (Сакри лице, као да очекује одговора; и стане растезати прсте.) — Ништа . . . ништа не ћу, одговори она па онда му стане тепати и једва се усуди, да му пружи руке што су дрхтале: — тек само једну речцу, на растанку . . . И сузе јој потекоше потоком. — Но, тако и јесте, сад је почела и плакати, — рече Виктор хладнокрвно, намичући капу одостраг на очи. — Ништа ја не ћу, — продужи она јецајући и покривши лице обема рукама: — но како ће ми бити сад код куће, како ће ми бити ? Шта ће бити са мном, шта ће бити од мене беднице? За немила ће удати сироту . . . Ведна моја глава! — Ирипевај, припевај, — полугласно нромрмља Виктор, збуњено окренувши се. — Та кад би само једну речцу, једну само . . . — Јел', Акулина, јел', ја . . . Нагло ридање, што груди продире, не даде јој да заврши говор — баци се лицем у траву и горко, горко заплака . . . Цело јој је тело грчевито дрхтало, а потиљак се дизао . . . Дуго задржавани бол грунуо је најзад потоком. Виктор је постојао над њом, постојао, слегао рамени, окренуо се и отишао великим корацима. Прошло неколико тренутака . . . Она се умири, подиже главу, скочи, погледа око себе и удари рукама, хтела је трчати за њим, али ноге јој клецнуше — наде на колена . . . Ја нисам могао издржати и потрчим к њој; но једва што ме је могла спазити, скупи сву снагу своју, подиже се са слабим криком и ишчезе за дрвима, оставив разбацано цвеће на земљи. Застадох, подигох стручак различка и изађох из шумице на поље. Сунце је стојало ниско на бледојасном небу, зраци су му исто тако побледели и охладнели: нису сјали но се разливали као једносгавна, водена спетлост. До вечера није било више од по часа а вечерња румен тек што је запламтела. Јак ветар ми је долазио у сусрет преко жуте, уса. хнуле стрњике; потргано лишће се журно дизало нред њим, преко пута дуж стране шумске; а страна шумска, иољу окренута, сва је дрхтала и цаклила се у малом блеску, јасно али не јако ; по црвенкасгој трави, по науљу, по сламкама, свуда је сјајила и лелујала се јесења паучина. Застадох . . . Туга ми се сави око срца; кроз весели, и ако свежи осмех