Stražilovo

230

СТРАЖИЛОВО

Б р . 15.

— каква је то зкеља у њој, да сад ступи капетан у | врт, да изненади госпођицу па да јој измами заклетву верности .... Катида се плашљиво трже . . . уплаши се од своје злурадости, . . поста сама себи права загонетка.... Шта се то с њом збива ? . . Али брзо употреби тренутак памети, ка.д је хтела, да му помогне; испусти намерно своје клупче на земљу, . . . оно се одваља према Едмунду . . . Млади човек рад да Катица заборави мајчину псовку, саже се брзо, те јој подигне клупче. Устане и приближи јој се с погледом пуним сажаљења. Јадна Катица морала се журити — већ је то опет почело да се у њој комеша; целом својом снагом одупрла се навали противних осећаја и шапну Едмунду брзо: „Госпођица је у врту! ..." Едмундово се око засветли јасније, много јасније од звезде . . . Неје дуго премишљао, зграби шешир и одјури без поздрава. Саветниковица се скамени од чуда са те нечувене неуљудности. Али чуђење јој није трајало дуго; брзо постаде опет живахна. Од синоћ се непрестано љути па сад баци гром и пакао на најневинији створ. Катида као да ништа не слуша, ради удвострученом вредноћом; игла јој лети, као да, има крила по белом платну, везујући ружу с ружом, цпет са цветом. Не зна, за што је саветниковица кори, за што је кара, због чега је криви, на што се жали; њено лице гори, глава јој бучи, а срце јако куца. При сваком шушњу с поља тргне се, али не нодиже очију, не гледа у врт; не ће да зна, шта се тамо збива . . . Тада престаде од једаред језик госпођи саветниковици у сред реченице, — упрла је поглед према врту. Морала је тамо видети нешто, што неје никад слутила, на што неје никад помислила. Ужасно је изгледала . . . Катица не тражи тому узрока. Сакупи брзо свој посао, па утече, као да је зла савест гони . . . Саветниковица неје дошла пре себи од чуда, док неје осетила на својим рукама пољупце и сузе. Едмунд и Алма клечали су јој код ногу, молећи од ње 6ј Њ гослов. Дуго је трајало, док јој не би јасно, у чему је управо ствар, да се, на име, та два срећна створа већ давно милују, и да она, која све зна, шта се у кући догађа, неје то ни из далека послутила! Ал неје чудо, што се у то она неје умела уживети; шта више, сам Едмунд неје могао да верује, да га је Алма већ онда почела миловати, кад јој се оно на степеницама као кип представио! „Шта ће на то рећи ђура?" — Саветниковица увек прво мисли на ђуру. Као у сну гледа на ва-

трене изливе осећаја заљубљеног пара. Не може да појми, како ко може одбити капетана, а волети Едмунда! Сажаљење због преварене наде љубимца јој скоро је јаче него радост, да ће јој сада млада. бароница још ближа бити, него што је на то икад могла помишљати. „ђура?" нита Алма, као да се тек сад сетила, да на свету има и неког ђуре. „Тај нека говори, шта хоће! И заслужује то мало изненађење, јер неје имао ни срама ни стида, те је мислио, дабихјамогла миловати неког другог до ли Едмунда." Едмунд је притиште страсно на груди. Саветниковица врти главом. „А ја треба, ваљда," настави видећи, да су љубавници изгубили појам о свету, па не знају, ко је од њих ко, „да га о свему на његову велику радост известим ?" „Ко би то други умео вештије?" приљуби јој се Алма. „Твоја ће му уста знати засладити ту грку вест," рече Едмунд, а чело му се мало намршти. Жали ипак свог брата, . . . зна, шта то значи изгубити Алму . . . Саветниковици ласка, што се поверавају њеној вештини; алн поред своје обичне храбрости боји се нрвог састанка са братучедом. Али све је испало против очекивања јој. Капетан, ког је већ, ваљда, неко од чељади известио о неочекиваном догађају, изненадио ју је својом хладнокрвношћу, каквој се она неје надала. Правио се исто тако, као да све неје ни могло друкчије испасти, као да то никад неје ни он сам друкчије очекивао. Понаша се као и пре. —• Према Едмунду остао је хладно уљудан; а према госпођици показивао се исто тако галантан као и пре. Узалуд се противила Алма жељи Едмундовој, да остави ђури сва његова мала права. ђура јој носи као и пре њен шал и махалицу, с њим и од сад игра нрву игру, њему даје киту цвећа, које увехне у њеној руци, — све је остало на старом. Са те нежности својих сродника и свог такта избегао је капетан сваку слутњу, која вређа његову охолост, ту најтугаљивију страну му. Свет, ма да је гледао Аргусовим очима, а и ове често варају, неје га сматрао за одбијена просиоца, већ за одана искрена рођака . . . Био је одређен дан јавног прстеновања љубавника. То се има започети сјајном гозбом и довршити игранком, али свадба ће се прославити са свим у миру на саветниковичину пољском добру. Грдне се ирипреме чине за тај свечани дан прстеновања. Сва се кућа нреокренула; саветниковица командира као храбар неумитан војсковођа, па нема