Stražilovo

232

СТРАЖИЛОВО

не мога дуже у дворани да издржи, прогура се кроз гомилу људи и побеже из сјајних соба. Кад дошла к себи, нашла се у врту. Неколико густих дветних дрвета савијало се над главом јој. Ни сама не зна, колико је дуго лутала; да л' су то били минути, сахати, године, од како је лежала лицем на росној трави. Подиже се уморно. Још се виде кроз дрвета бледо осветљени кућни прозори, поједини звуци удаљене свирке изумиру у мирном ваздуху. Наслонила тешко уморену главу на дебло. Читава гомила миомирисног цвећа је обасу. Дуго је тако седела тешко замишљена. Било јој је, као да је изгубила сиособност да мисли, као да ју је упропастио тај грдни бол у прсима. . . Тада се дотаче њених као олово тешких очних канака нешто као нољубац ... Погледа горе . .. Кроз густи мрак пролетњег неба продире јасна звезда једна. Катица ју је познала! . . . Неје скинула с ње погледа. Све, што би пре мислила, што би у њој тако често одјекивало, — пролете сад у магловитим сликама кроз њену душу. Виде саму себе, како се у свечаном ноћном часу моли „за њега" Богу у свом тесном вајатићу, како јој се чини, да је живот тако мала жртва, кад би му њим могла искупити блаженство; виде, како с њим тужи и плаче. Гледала је дуго па звезду, а што дуже на њу гледа, тим се већи мир увлачи у душу јој. Мало по мало заборави на себе; њена туга умуче, тама и борба устукнуше јасном миру, а слика „младог господина" диже јој се пред очима из нејасне гомиле тужних, жалосних осећаја све више и више, док се опет не уздиже над њом као неки идеал, ком се смртни клања с покорном душом и не лаћа се, да га ухвати рукама својим .. . Догађаји последњих недеља чинили јој се као пуст сан, кога је нестало пред дивним сјајем скромне љубави, која се уздигла над земаљском прашином ... У један мах се зачуше корачаји, сладак шапат и уздисаји!. .. Едмунд прати своју невесту кући... на као да се с појавом љубавника пробудила и љубав сакривена у врту, поче славуј да пева у дугим жалосиим звуцима о сво.јој слаткој тузи. .. Катица виде, да нрема њој иду. Чини јој се у сањалачком одушевљењу, да је то њено срце, што је оживело у прсима, па сад у мирној мајској ноћи пева вереницима сватовску несму, чини јој се, да су то њени осећаји, што се изливају из грвоца мале тице певачице. Стали су, па у загрљају онемели, слушају тужну песму усамљеног љубавног срца; ■— полако се удаљују, — славујев глас и Катичино срце певају и даље...

Опет корачаји у даљини, — али сад не љубављу оживљени; тихи, пажљиви, као да вук обилази тор оваца! — Сенка игра у сенци тамне ноћи,. .. црна, у огртач умотана прилика шуња се поред пута .. . Катица је види и не дише ! . . . Прикрада се непрестано напред, осврће се, при сваком кораку застане, прислушкује, па се још више скрива. .. Још је мало простора између ње и девојке, — а девојка се од страха ужаснула, иа ни с места не миче.. . Сад застаде; шмукне у шумарак разгранатих јасенова, што им се гране пружају чак до земље, тамна стабла од црне прилике не могу да се разликују. То тамо непокретно стоји и чека, . . . а кога чека она ? Овде тај тајанствени туђинац, а тамо она уздрхтала девојка; ни овде ни тамо знака од живота .. . Она се боји, тресе се пред њим у сујеверном страху, али за што он, кад не зна, да је она ту, не ће да се ода ни дисањем? Зар се и он боји? Сад промоли пажљиво главу кроз грање и прислушкује. .. Девојка се једва задржа, да не цикне. Не, не вара се, познаје при трептању светлих звезда ђуру,... ђуру, који прислушкује на ону сграну, одакле ће се Едмунд скоро вратити, . . . Едмуд, његов срећни противник! . . . За што со вратио? Да л' изненадним случајем? Или с тајном намером ? Хоће ли, можда, брата да изненади или раздражи? Али на што се онда тако плаши, да га ни шум лишћа не би одао? ■— Та, на шта друго може смерати. него ли на шалу! Сад се сети, да су браћа противници, и да љубоморност горе једе и трује људско срце него и сам отров, — та, сама је то искусила!. .. Већ ево Едмунда; познаје његов ход на сто корачаји далеко. Брзо се приближава — тако страшно брзо. Прилика под дрвећем као да је задрхтала .. . Грозан страх подиђе Катицу ... Да л' да викне? Не пушта прилику из очију, — прати сваки њен покрет. Корачаји Едмундови чују се јасније, пева полугласно напев песме, што је Алма радо пева. .. Воре од огртача крећу се, нешто се међу њима светли као оружје. — Боже мој, Боже мој, како да га сачува!.. . Чује, како одапиње ороз од пушке . .. Још два корачаја, па Едмунд је изгубљен. Не размишљај! Брзо као мисао полети му на сусрет; он се упрепасти, па устукну натраг,... а она, обгрливши га очајном снагом, закрили га својим телом као живим штитом, . .. светлост,... пуцањ, ... а Катица сва у крви паде код ногу Едмундових. Пуцањ побуни целу кућу. Свирка умуче, забаве неетаде, чељад појури са светњацима у врт, а за чељађу уплашени гости.