Stražilovo

284

СТРАЖИЛОВО

свим да обхрва и савлада „Србина". Разби му тугу ту, која му је иала на срце, живом речи, гласом истине, одушејвљеном беседом твојом; та кажи му, увери га и убеди, да не мисли више ни на издају Косовску, ни да је Бук Вранковић издао и изневерио Србина на Еосову; поучи га и обавести га, и кажи му, да не мисли он, да је краљ Вукашин убио цара Урогаа; а што се смрти краља Дечанскога тиче, то му кажи — но ти ћеш већ знати, какву ћеш му и о томе реч од утехе рећи, само утеши, ах, утеши само новога Израиља, „Србина и сриског сина", брате Панто! Та добро, добро! Лако је то рећи: утенш! Али одговори ти мени најпре на моје питање. Ако Вукагаин, као што тврдипг, није убио цара Уроша и ако Вук Бранковић није издао Србина, таста и цара Лазара на Косову, „како онда да објаснига ондашњу српску историју?" (в. Гл. 64. стр. 334.—336.) Чим је цар Степап склопио очи за навек, то царевина његова — но шта ја теби треба да казујем, кад ти, брате Панто, то боље знаш, шта је било од царевине и какав би морао бити његов наследник, цар Урога, да одржи, да сачува само, да се не распадне та царевина, из разнородних стихија слупана царем Степаном, — и ти знаш, брате Панто, да цар Урога није био такав и да није био ни налик на свога оца и творца те царевине, и да се покрај таквог млитавог и нејаког цара могао и Вукашин закраљити и Угљеша господином постати у грчкој области и ђурађ се Балшић одметнути и други господичићи створити себи државе те причинити, да и иокрај жива и по имену само цара иропадне царевина српска; а што се пропасти „српског царства" на Косову тиче, треба признати, „да је „надмоћ турска и немоћ српске државе и српског друштва" у XIV. веку узрок пропасти тога царства. А Вук Бранковић је тој пропасти у толико крив, у колико су остала „српска господа" крива, и сврх тога је он крив, што је остао жив, гато је прелшвео ту пропаст на Косову. Но г. Панта је тужан и неће да се утегаи — и „Србин" онај, којег тугу сномиње г. Панта на Косову, то је сам г. Панта главом и персоном. И тај најсубјективнији на свету човек, тај г. Панта, умео се тако г. 1873. објективирати, да сваки, који прочита онај епилог у нрвој иутничкој слици Пантиној, би рекао и би се заклео, да је друго лице „Србин", који тугује на Косову, а друго лице г. Панта, који пише о том Србину и о његовој тузи и тужњави на Косову. Па ипак нису то два лица различита, већ само једно лице и то лице Пантино, и г. Панта подметнуо ,је само „Србину" своје мисли и осећаје, своју бољезан и тугу на нољу Ко-

сову, а то није требао чинити г. Панта. Г. Нанта је подобан нама човек, страстан, пристрастан и грешан, и као такав зна за глад и умор. А „Србин", Србин у идеји илити идеални Србин, то није и тај не зна ни за глад ни за умор. Подметнути дакле мисли, бенетања и бапска нарицања гладнога и уморнога човека „Србину". идеалном Србину, је ли то лепо, је ли то поштено, брате Панто? Панта тумарао по пољу Косову и скакао „с бурумка на бурумак" те тумарајући и скакућући уморио се и огладнио и гладан стао писати, шта је чуо и видио на Косову па га у том писању од глади спопала нека туга, те је стао онако бапски и детињасто писати, шта је узрок туге Србинове на Косову и стао онако бапсгш казивати, да није то и то, ни оно друго, ни оно треће и четврто, већ да је сасвим нешто девето узрок туге Србинове на Косову, а наиме да је прави узрок, што „Србин" тужи на Косову, оно троструко злочинство, или она три догађаја, у којима главну улогу врши невера. И бадава је говорити, залуду доказујеш, увераваш и обавешћујеш г. Ианту. да нема она три злочинства и да по томе нема узрока „Србин" да је тужан на Косову и да треба да престане због тога тужити на Косову: Панта неће да се утепш, већ свеједнако тужи и тужи на Косову само зато, што је себи увртио у главу, да је Вук издајник, да је Вукашин убица свога цара и да је Дечанскога удавио син, потоњи цар Душан. Но па кад неће Панта да утегаи ни себе ни „Србина", кад је он оно себи у главу увртио, онда шта да се мучим с тим вртоглавцем? Оставимо га, нека га и даље мучи она уображена туга и та вртоглавица његова. А „Србин" ако је тужан, ако ћутање „Србиново" значи, да је збиља тужан он, то туга та „Србина" не црпа храну своју из оне давне прошлости и иомена иа догађаје од г. 1331. и 1371. и 1389., већ из ове јадне траљаве и неутешне садашњости своје „свих и свудашњих Срба и Србаља", и због те и такве садашњости своје, у којо.ј никако неће да изгуби цену и вредност она наша пословица: „све је лоше, што је наше", због тога је и тужан и забринут Србин, а не због онога, што је било и што није било у XIV. веку. И тугу Србинову, тугу забринутог Србина, који иита: „па шта ће напослетку бити од нас, роде мој, жалости моја?" ту тугу не можеш дабогме ни ублажити ни разбити речима, гласом, беседом, па ма како жива била реч та, и ма како умиљат био глас тај, и ма како убедљива била беседа та; та туга престала би само, кад би се ми свиколици, који се зовемо и називамо Срби, ирепородили и очистили се и отпочели живити