Stražilovo

Б р. 18.

СТРАЖИЛОВО

283

слао на дар, и кад прочиташ ту са свим објективно написану расправу твога Љубе, мораћеш увидити, да је дојакошље твоје веровање празно, татпто веровање, које треба просто одбацити и место тога утврдити се у том, да Вук није учинио невере на Косову, или ако ти тешко пада и не можеш да одједанпут постанеш од Савла Павао, а ти ностани бар Тома, јер „Панта" не можеш и надаље остати и као дојако исповедати и учити, да је Вук издао и изневерио Србина, таста и цара Лазара на Еосову. И ти треба да се радујеш и да се поносиш, брате Панто, што ето твој ученик, г. Љуба Ковачевић, доказа, да Вук није издајник ни невера, а оно, што је Грдеч догаапнуо Звечану, и што си ти записао, да је просто бунцање. Као друго злочинство номенуо си, брате Панто. оно злочинство у околини Неродимља, где је „старатељ и кум Вукашин убио своју попилу, цара и кума, нејаког Уроша." Но и тпто се тога догађаја тиче, можеш сада бити са свим беспечалан, брате Панто, јер и рво Вукапшн није убио Урогаа у Неродимљу на Косову већ у Шаренику у Скопској области, као што си недавно доказивао и, наравно, доказао ти ; и друго — а ово друго мало је претежније и важније од оног првога — цар Урош није био „попила" и Вукашин није био старатељ цара Уроша ; и даље: Вукашин мије убио цара Уротпа ни у Неродимљу ни у Шаренику, као што смо ти доказивали и доказали ми. А што се напослетку онога првога злочииства тиче, не знам, шта да ти шапнем на уво и на што да те подсетим, брате Панто? — „У Звечану је син удавио свога краља и оца — Душан Дечанскога", тако написа ти 1. Авг. 1873. год., може бити само зато, гато си се тада нагаао на Звечану, брате Панто. Уморан си, та морао си бити јако уморан, и жедан и гладан, обишавгаи и прошавши покрај толиких гробова, споменика, тулбета и текија на пољу Косову, па док си се још успужао на градину горе, морао си се сасвим уморити и огладнети, те онако гладан и уморан и зловољан написа онако зловољно: „у Звечану је син удавио свога краља и оца Душан Дечанскога." А године 1868., кад си био у најбољој снази и био сит и докодан и одморан, писао си ти, брате Панто, о том овако: „Погато Душан „сввћштание ст>твори св соуштими его" властели, буде послан Дечански са краљицом у заточење у град Звечан. Доцнији списатељи и летописци веле, да су га удавили Душанови велмужи, бојећи се помирења оца са сином, али јединити очевидац, који је по своме чину, као архиепискон Србије, могао најтачније знати, како је било у ствари, Данило, вели: да је краљ Дечански умрБО, дакле није

удављен, и да га је његов син сахранио у Дечанима. То се исто каже и у натпису у Дечанима: Нотембра 3. (1336.) ар&стави се Оурошв кралт. третти (Моп. аегђ. Мтк1. 115.). Душан је предузео владу о Госпођи, а отац му је умрт.о 3. Новембра. Да су га великаши убили, морало би бити одмах. — „Ми (то јест г. Панта од г. 1868.) мислимо, колико се спда зна, да Дечански нијв удављен ." Ти си, дакле, брате Панто г. 1868. мислио, да Дечански није удављен, ни од великаша а још маље од сина, а год. 1873. написао си, да је „у Звечану син удавио краља и оца — Душан Дечанског", а како се између год. 1868. и 1873. није пронагаао никакав нов извор повеснички о кончини Стефана Уроша III (краља Дечанскога), то промена у мишљењу твом о начину смрти тога краља не може се објаснити друкчије већ умором и глађу, под притиском које си избацио и метнуо на папир ону другу изреку дне 1. Авг. 1873. на граду Звечану. Најпосле ако баш хоћеш, а ти стој и остани и надаље при тој другој, у зловољи избаченој изреци, при том „злочинству" — само гледај шта ћеш и како ћеш с Душаном, убицом свога оца, изаћи на крај, и размисли се добро, да ли се могло царство, створено тим убицом оца и проклетим од оца свога, одржати, и да ли је нужно онда тражити друге узроке и кривце, што је пропало, птто је морало пропасти то царство, створено оцеубицом и проклетником? И кад си ти, брате Панто, човек свестан, просвећен, науком прекаљен, тако колебљив и променљив, те си оно, што си г. 1868. рекао, већ г. 1873. порекао, и што си г. 1868. тврдио, г. 1882. побио и унигатио, како се онда можеш позивати на онај „немушти језик", којим Звечан Неродимљу а Неродимље Звечану говори и одговара и којим обојима Грдеч нешто тајанствено шапуће, — и како се у опште можеш гтозивати на сведоџбу, на казивање, извијање и измишљотине бесвесне, непросвећене и необавештене гомиле? Пошто дакле Вук Бранковић није изневерио и издао Србина и цара Лазара на Косову, и пошто краљ Вукашин није убио цара Уроша у Неродимљу на Косову, и пошто си најпосле сам рекао: „у сваком случају то је још питање: је ли Дечански удављен у Звечаиу на Косову," то предметом онога тајанственог и тобом, брате Панто, записаног итаната између Звечана, Неродимља и Грдеча нису могла бити она три „мнима" злочинства и „Србин" нема узрока, да се због та три „мнима" злочинства илити догађаја „у којима главну улогу вргаи невера", растужује и да буде онако тужан и жалостан на пољу Косову. Скидај дакле, брате Панто, ту велику тугу без краја и конца „Србину" са срца, која хоће са-